Kopenhagen. Danska. Hladan grad, hladna zemlja. Pored toga vrlo skupa, ali i to je bilo očekivano. Za mene jedno posebno putovanje, prvi put sam povela mamu i tatu. Nije da nismo ranije zajedno putovali, ali je ovo bio prvi put u potpuno mojoj organizaciji.
Do Kopenhagena je lako stići, i za ne mnogo novca (povratna karta iz Budimpešte sa kompanijom Ryan air-50 e). Nažalost, to je jedino što je jeftino. Kao i ostalim skandinavskim zemljama, cene su 3-4 puta veće nego kod nas. Valuta je danska kruna, ali se uglavnom svuda može plaćati i u evrima (1 E=7 DKK). Bolje je nositi karticu jer u Danskoj postoji porez na menjanje novca (oko 12%), pa ćete u menjačnicama ili u prodavnicama dobiti manje od zvaničnog kursa.
Hoteli su preskupi (od 100 e po osobi pa naviše), pa je smeštaj najbolje gledati preko Airbnb-a (od 50 e po sobi ili stanu u koji može da stane 2-3 osobe). Imali sreće da smo našli stan na odličnoj lokaciji (Mjolnerparken) na svega 8 stanica (12 minuta) autobusom do centra grada (Norrerport stanica). Ovo je glavna stanica odakle se ceo grad može obići peške, a na kojoj staje i metro sa aerodroma. Prevoz je besprekorno organizovan. Busevi, metroi i vozovi saobraćaju na svakih 5-6 minuta. Ceo grad je podeljen u zone, od kojih se sve ono što turistima može biti zanimljivo nalazi u prve dve.
Prvi dan krećemo ka Nyhavnu, kanalu okruženim šarenim niskim zgradama, koje viđamo na svim razglednicama iz Kopenhagena. Od Norrerporta nas put vodi kroz Stroget ulicu, najdužu (3.2 km) i jednu od najstarijih pešačkih ulica na svetu.
Prvo što sam primetila i što se nije promenilo ni posle 3 dana boravka ovde je ogromna gužva. Ljudi mile kroz grad, nemoguće je preći više od par metara, a da vas neko maltene ne zgazi. Nas je hvatao vikend, a i Božićni praznici, tako da je možda i to bio razlog ovog abnormalnog broja ljudi. Stroget ulica je raj za šopingholičare, prodaje se sve, od cveća, suvenira, nakita, novogodišnjih ukrasa do dizajnerskih komada.
Brojne su i ,,second hand’’ radnje koje prodaju korišćenu skupocenu odeću. Šanel, Luj Viton ili Dior, sve na jednom mestu.
Mirišu vafli i kobasice, ali i kebabi iz turskih restorana. Ukoliko putujete sa ograničenim budžetom, oni su odličan izbor. Hrana je sveža, ukusna i količinski se puno dobije (dve osobe mogu da se najedu od jednog obroka koji košta oko 12 e). Ljudsku graju na trenutke maskiraju zvuci instrumenata uličnih zabavljača. Novogodišnja rasveta i šarenilo fasada razbijaju sivilo danskog neba.
Na putu kroz Nyhavna, kroz Stroget ulicu, nailazimo na mnogo Božićnih marketa. U Kopenhagenu ih je ove godine bilo čak 15.
Baš onaj u Nyhavnu mi je bio jedan od omiljenih. Kućiće su postavljene između kanala sa drvenim starinjskim brodovima i raznobojnih niskih zgrada.
Nekada je ovaj kraj bio poznat po mornarima, prostituciji, ali i pivu. Danci piju mnogo piva (nama najpoznatije dansko pivo je Carlsberg). Ovde je i kuća bajkopisca Hans Kristijana Andersena, bitne ličnosti našeg detinjstva. Još se sećam oduševljenja dok sam čitala Palčicu, Carevo novo odelo, Ružno pače...
Dok šetamo, sa jedne strane su nam ušuškani kafići sa kaminima i krznenim navlakama za stolice, a sa druge tezge koje odišu prazničnim duhom. Najviše se prodaju kobasice, ušećerene jabuke, karamelizovani lešnici i glog. Na svakih par koraka neko izleće da nam ponudi da probamo glog, tradicionalno dansko piće. To je u stvari kuvano crveno vino sa dodacima kao što su začini, suvo grožđe, bademi... Za koju krunu više može se dodati i rum. Najlakši način za ugrejati se. Atmosfera je idilična i za ispijanje čaja ili tople čokolade, ali opet doživljaj kvari jato turista. Sigurna sam do sada nisam bila na destinaciji sa više turista, posle ovoga mi i Kina deluje pusto.
Čitala sam kako su Danci najsrećniji ljudi na svetu. Imaju besplatno zdravstvo, školstvo, stipendije za studente, plate dovoljno velike za lagodan život... Više od polovine građana vozi bicikla, vode računa o zaštiti životne sredine. Beskućnike nismo videli. Ako se desi da neko izgubi posao, država mu u narednih 4 godine mesečno daje 80% plate koju je ranije imao. Ipak, teško da bih se menjala za život bez sunčevih zraka. Nije da Sunca uopšte nema, ali je u ovo doba godine misaona imenica. Oblaci su toliko gusti da su mi i ljudi delovali nekako sivi. Noć traje do 9 ujutru, a dnevna svetlost se tokom decembra gubi već oko 3 popodne. Zbog blizine mora i vlažne klime, temperature se retko spuštaju ispod nule. Ipak, kada zaduva hladni vetar, sve kosti u telu se lede. Kakvu god prognozu da vidite, ako planirate posetu Danskoj u zimskim ili jesenjim mesecima ne krećite bez više slojeva garderobe i tople obuće.
Drugi dan započinjemo malo ranije, da bismo uhvatili što više dragocenog dnevnog svetla. Na trenutak smo se obradovali, ali nažalost Sunce nije uspelo da probije gusti sloj oblaka, iako se očajnički trudilo. Sada uzimamo metro do stanice Christianshavn i nakon izlaska na površinu zemlje vidimo da je ovaj kraj malo drugačiji. Zgrade su i dalje u klasičnom danskom stilu, ali je vajb promenjen. Par ljudi pleše i peva iako je tek 11 ujutru, sa čašama u rukama nas pozdravlja sa rečima ,, Welcome to Christiania’’. Pitamo prodavačicu cveća: ,, U kom pravcu je...?’’ Ne stižemo da završimo rečenicu, ona zna da tražimo Kristijaniju i pokazuje nam rukom gde da krenemo. Nakon desetak minuta laganog hoda stižemo do uzbrdice i uskog puteljka na čijem početku stoji samo jedan znak- zabranjeni automobili. Za divno čudo, ovde nikoga osim nas nema. Čak pomišljam, da nas nisam na pogrešno mesto dovela. Zar ne bi trebalo da je ovo jedna od glavnih atrakcija, gde su ljudi? Puteljak nas vodi do prve naznake mesta u koje smo se uputili, zida sa mnoštvom grafita i išaranog kontejnera. Tu smo, Kristijanija je iza ćoška.
Natpis nas pozdravlja- ,,Dobrodošli u slobodni grad Kristijaniju’’. Ulazimo i vidimo ljude drugačije obučene, široke šarene pantalone, puno nakita, šljampavi gornjaci, neka vrsta hipi stila. Stanovnici Kristijanije ne vole da budu fotografisani. Za sebe kažu da su slobodnog duha, ne prihvataju nametnuti sistem. Trenutno ovde živi oko 800 ljudi. Naselje je oko starog vojnog magacina osnovano 1971. od strane par beskućnika, hipika. Još tada su se proglasili slobodnom državom, ali se vlada nije mnogo obazirala jer su to smatrali prolaznim trendom. Evo ih danas, ne podležu nijednom danskom zakonu, mnogi sami obrazuju svoju decu. Kuće su im napravljene od ostataka vojnog materijala i bunkera. Većina deluje zapušteno i nenaseljeno. U dvorištima su polomljene porcelanske lutke, ostaci dečijih ljuljaški i fenjeri, vrlo sablasna atmosfera. Uz standardno sivilo neba, scena kao iz horor filma, kao da se sprema smak sveta. Sve ovo ne bi bilo toliko čudno da nakon 3 minuta hoda sa desne strane ne nailazimo na ulicu, na prvi pogled ne toliko neobičnu. Zidovi okolnih kuća su išarani, vijore se crvene zastavice, a ne izostaje ni novogodišnja dekoracija. Naravno, krećem odmah da snimam, kada me preki preki muški glas zaustavlja. Mislim se, šta ovde ne sme da se snimi ili uslika, pa je obična ulica, a moj telefon je bio uperen ka par grafita. Još pet koraka napred i sve mi postaje jasno. Mi smo u čuvenoj ulici zelenih fenjera.
Muškarci obučeni u debele crne jakne stoje oko plastičnih velikih kanti za smeće, improvizovanih da budu tezge. Približavamo se i nastaje potpuni šok. Pa oni ovde prodaju drogu. Nisam očekivala da se to radi ovako javno i slobodno. Na tezgama je sve lepo sortirano i obeleženo. Razne vrste marihuane, hašiš, skank... U mojoj glavi pitanja... Kako je moguće da je u jednoj tako uređenoj državi kao što je Danska ovo dozvoljeno? Ko su prodavci, dobavljači, konzumeri? Prilazim jednom prodavcu i pitam ga da li je odavde. On mi odgovara da se za sva pitanja obratim turističkoj kancelariji, da on ništa ne sme da mi kaže. Komentar mog tate je tipično roditeljski-kakva slobodna država, ovo su sve narkomani, mafijaši.
Nakon dvadesetak minuta razgledanja i iščuđavanja nastavljamo dalje do njihovog Božićnog marketa koji se održava u hali. Unutra je opet kao u mravinjaku, pa nam ovakva atmosfera ne prija.
Brzo izlazimo i nastavljamo do druge hale u kojoj je muzej i galerija. Usput smo se mimoilazili sa novim umetničkim delima, napravljenim uglavnom od otpada.
Na izlasku iz Kristijanije stoji veliki natpis ,,Sada ulazite u EU’’. Po izlasku nailazimo na nove redove raznobojnih kućica koje okružuju kanal Christianshavn.
Krećemo ka sledećoj destinaciji, Tivoliju, udaljenoj 6 stanica busom od ovog dela grada. Stanice su kratke, pa se razdaljina može i prepešačiti, ali nama smrznutima je samo bilo da se nekako ugrejemo, makar i na par minuta u autobusu.
Tivoli je zabavni park, izgrađen još 1843. i kao takav jedan od najstarijih na svetu. Otvoren je leti (od maja do septembra), za Noć veštica (3 nedelje u oktrobru) i oko Božićnih praznika (od kraja novembra do kraja decembra). Na ulazu nas dočekuju dva džinovska olovna vojnika u crveno plavim odelima i dugačkim crnim šubarama. Sneg je svuda, doduše veštački, ali još bolje, stopala su nam ostala suva.
Suvenirnice i kiosci sa hranom u ukrašeni tako da podsećaju na kućiće od kolača. Sve svetluca.
Ovde ima ponešto za sve uzraste, od vrtloglavih rolerkostera do prefinjenih restorana. Kažu da je sam Volt Dizni posetio Tivoli pre nego što je napravljen prvi Diznilend. Iako je zima, ljudi su se vozili na spravama. Meni je želja bila da se provozam u voziću koji podseća na Deda Mrazove sanke, ali odustajem kada sam videla koliki je bio red.
U Tivoli je najbolje doći sat vremena pre zalaska Sunca, jer koliko je park magičan preko dana, postaje još magičniji kada sav zasija.
Treći dan se najbolje oblačimo jer smo se prva dva dana zeznuli i promrzli, ali za divno čudo, vetar je izostao. Konačno pravo vreme za šetnju. Krećemo ka Rozenbuškom zamku, ali nas čeka zatvorena kapija (ponedeljkom je većina atrakcija zatvorena).
Na sreću, park ispred zamka je uvek otvoren. Podsetio me je na onaj gde živi Kraljica srca iz Alise u zemlji čuda. Žao mi je što ga nisam videla u doba kada sve cveta, ali zima mu je dala neku mističnu notu.
Najudaljenija tačka u turističkoj zoni je tvrđava Kastelet, na mapi izgleda kao zvezda. Izgrađena je još 1662. i jedna od najbolje očuvanih u Severnoj Evropi. Nekada vojno utvrđenje je sada oaza mira i zelenila.
I dalje se ovde nalaze važne vojne državne institucije, ali je cela oblast dostupna posetiocima. Redovi crvenih kuća, crkva u gotičkom stilu, travnate površine ili vetrenjača, sve oko Kasteleta je fotogenično i pravi raj za šetače.
Tu je obala i glavni simbol grada, bronzana statua- Mala sirena. Njen tvorac je Edvard Eriksen, a napravljena je po ugledu na čuvenu Andersenovu bajku. Više puta je demolirana i određeni delovi su kradeni, ali je ubrzo opet sastavljena i čeka nove ljude da joj se dive i fotografišu je. Nije dozvoljeno praviti njene kopije niti zarađivati novac na njenom liku jer od smrti autora nije prošlo više od 70 godina. Do tada jedino njegova porodica može profitirati na osnovu njegovog dela. Na mene nije ostavila nikakav poseban utisak, ali nisam zažalila što smo prepešačili pola grada jer je okolina jedan od lepših delova grada.
Posetom Maloj sireni i kupovinom suvenira i slatkiša završavamo obilazak ovog malog, a tako kulturno bogatog grada.
Trodnevni boravak u Kopenhagenu možda deluje kratko, ali je sasvim dovoljan da se obiđe veći deo grada. Motivaciju za ponovnu posetu nalazim u nadi da je makar leti toplije i ne tako sivo, te da će celokupan doživljaj biti malo svetliji i prijatniji.
Dodatne informacije o Kopenhagenu: https://www.visitcopenhagen.com/copenhagen-tourist
Cena karte za prevoz u trajanju od 75 min- 24 DK (oko 3 e); Detaljne informacije o cenama dnevnih ili višednevnih karata, kao i mapu možete pronaći ovde: https://www.visitcopenhagen.com/copenhagen/public-transport
Cena karte za ulaz u Tivoli- 120 DKK (oko 17 E); Detaljne informacije o radnom vremenu, cenama vožnji ili dvodnevnim kartama možete pronaći ovde: https://www.tivoli.dk/en/
Kafa, čaj, sok- 40 DKK (oko 6 E)
Suveniri- od 40 DKK (Od 6 e)
Smeštaj je najbolje gledati preko Airbnb-a, a ukoliko napravite profil preko ovog linka, pri prvoj rezervaciji dobićete popust od 35 E: https://www.airbnb.com/c/jovanak487?currency=USD