Montana. Među 3 američke države sa najmanjom gustinom naseljenosti. Zovu je i zemlja velikog neba. Ali i poslednje najbolje mesto. Bolje zvuči na engleskom: ,,The last best place’’.

U Montanu me je dovela TBEX konferencija za travel blogere koja se održavala u Bilingsu, najvećem gradu.

Iako je najveći, broji jedva 100 000 stanovnika.

U Bilings sam dolatela iz Njujorka, preko Sinsinatija i Denvera, kompanijom Frontier airlines. Ovo je jedna od američkih niskobudžetnih kompanija, pa kada kupujete karte, obratite pažnju na doplate za prtljag (mene je ova karta u jednom pravcu sa koferom koštala oko 150$).

Montana ima tek milion stanovnika, a godišnje je poseti oko 9 miliona turista. Pošto je turistička sezona bila na izmaku, nisam osetila tu najezdu ljudi. Aerodrom pamtim po tišini i prepariranim životinjama. Nije moderan kao većina američkih aerodroma, više podseća na neke iz doba komunizma.

Ispred aerodrome me je sačekao žuti taksi, poslat od strane Red lion hotela u kome sam odsedala. Ševrolet iz osamdesetih je vozila žena sa čudnim naglaskom, kao da je izašla iz kaubojskog filma.

Jedino što sam zapazila na putu do hotela su potpuno prazne ulice u nepunih 9 uveče i stotine kazina. Kao da sam ušla u Vegas. I ne samo da je svaka druga zgrada kazino, nego su aparati za kockanje na svakoj benzinskoj pumpi, u hotelima, supermarketima… Razlika u odnosu na Vegas je što ovde ne možete postati milioner u kazinu jer je maksimalna isplata 1500$, a i ograničen je izbor igara. 

U hotelu me je dočekala Britani, devojka iz Masačusetsa, koju sam upoznala preko interneta. Isto je bila učesnik konferencije i preko zajedničke grupe je tražila cimerku, a kako ja još nisam našla smeštaj, olakšala mi je posao. Sobu smo platile oko 80$ dnevno, što za američke standarde i uključen prevoz do i od aerodroma nije puno. 

Izgled hotela je takođe filmski, samo liči više neki triler žanr. Širok lobi sa  tepisonom koji prekriva ceo pod iz koga vidite sve spratove, crvene kožne fotelje, stari klavir, fontana, providni lift... Sa leve strane kazino, sa desne bar. 

Pre početka konferencije, učesnici imaju mogućnost da besplatno izaberu neku od takozvanih PreBEX tura. Odlučila sam se na vožnju jednim od najlepših autoputeva u Americi, Beartooth highway koji se proteže od gradića Red Lodge do ulaza u Yellowstone park.

Nažalost, vreme nam nikako nije išlo na ruku, kiša nije prestajala da pada. Naša vodičica nam je rekla da ne prestanemo da se nadamo, jer je Montana država sa ogromnim prelazima u temperaturi. Nije čudno da se u jednom danu izmene sva 4 godišnja doba. Njena prognoza se ispostavila tačnom, ali tek za sutra, kada se temperatura sa 10 popela na 30. 

Taj dan smo iskoristili samo za posetu jezeru na samom početku puta kome je ovakvo vreme davalo neku mističnu notu. Nigde nisam videla oznaku imena jezera, ali mi je kao lokaciju telefon našao Lake Fork. 

Nije imalo smisla penjati se više u planine jer se zbog magle ništa nije videlo. 

Uveče je bilo otvaranje konferencije gde su nam predstavnici indijanskih rezervata plesali tradicionalne plesove. 

U Montani ima ukupno 7 indijanskih rezervata. Verovali ili ne, ovaj narod do 1924. godine nije imao američko državljanstvo niti mogao da glasa ili ima druga građanska prava. I dalje imaju svoje škole pa čak i fakultete, iako je većina dece urbanizovana i školuje se u većim gradovima. Mnoga plemena su zadržala svoj jezik, iako sa druge strane mnogi njihovi jezici izumiru zbog dominacije engleskog. Prvi put sam se sa Indijancima susrela prilikom putovanja kroz Arizonu i Nevadu pre 2 godine i nekako mi tada nije bilo prijatno iskustvo. Sećam se da smo stali na benzinsku stanicu usred ničega gde je radio jedan čovek koji jedva da je govorio išta engleskog. Zarđali frižider, miris benzina i spaljene trave... Sećam se i ,,zvuka” tišine kada smo izašli iz auta i osećaja olakšanja kada smo nastavili dalje sa punim rezervoarom. Ljudi sa kojima sam sada pričala su bili vrlo otvoreni, druželjubivi i raspoloženi za fotografisanje.

Verujem da ovaj narod na neki način i dalje pati zbog svega što su prošli, ali mi deluje da se svest sveta probudila i da se zaista radi na poboljšanju njihovog statusa i održanju kulture. 

Tokom konferencije imala sam vremena samo da jedno posle podne prošetam po Bilingsu.

Nikada nisam bila u gradu čiji centar nema skoro ništa da ponudi. Svega par barova, restorana i jedan stari bioskop (Babcock bioskop, sagradjen 1907.).

Najzanimljivije mi je bilo videti prugu koja prolazi kroz sam centar, tako da je sasvim moguće da ćete ručati dok voz prolazi na par metara od vas.  Grad je okružen planinama, koje vidite sve vreme dok šetate. Spremite se na bezobrazno vise cene Ubera i taksija ili probajte da se kroz grad krećete autobusom.

Povratnu kartu sam uzela dva dana posle završetka konferencije i kako se bližilo zatvaranje, krenula sam da planiram šta da radim kada ostanem sama.

Nisam imala ni rezervisan smeštaj za poslednje veče, ali sam se nadala da ću se nekako snaći.

Pošto su se na konferenciji predstavile razne turističke agencije, bila sam sigurna da ću uspeti da popunim slobodno vreme i odem na neki izlet. Prioritet mi je bio odlazak u Yellowstone. Međutim, kako ne ide sve uvek po planu, nijedna agencija nije nudila izlete za solo putnike. Uglavnom su to bile višednevne ture za veće grupe, a najviše me je začudilo to što čak ni nikakav međugradski prevoz nisam mogla da iščačkam. 

Jedinu ponudu mi je dala ženica sa kojom sam išla na turu prvi dan kada sam stigla, ali pošto bih bila sama u kolima, cena bi bila 440$ što je daleko premašivalo moj budžet.

Svi su mi savetovali da iznajmim auto, ali pomisao na prvu vožnju američkim putevima skroz sama mi se nikako nije dopadala. Ne znam kako sam prelomila, ali sam počela da gledam ponude rent a car kompanija i rekla sebi da ne smem da dozvolim da zbog nekog neosnovanog straha iz Montane odem praktično bez da sam išta videla.

U tom razmišljanju mi je pala na pamet ideja da postavim objavu u zajedničkoj grupi da li bi neko hteo da mi se priključi i nije prošlo ni 5 minuta, a već su mi se dve osobe javile.

Tobi i Džejmi su mi se posle par minuta kuckanja učinili skroz korektni i na poslednjoj žurci za zatvaranje konferencije smo se brzo sve dogovorili.

Kako je Tobi dugogodišnji korisnik usluga Hertz kompanije, odlučili smo da preko njih iznajmimo auto, a on nam je kao najiskusniji bio i vozač. Auto sa fotografije nas je za dva dana koštao oko 160$.

Do Yellowstone-a smo krenuli preko Red Lodge gradića i Beartooth highway-a. Ovaj put je sreća bila na našoj strani pa smo imali pravi letnji dan. 

Sada sam jasno mogla da vidim šarene kuće Red Lodge-a, ali i da prošetam po prodavnicama. Iako je dolaskom Evropljana većina Indijanaca proterana odavde, i dalje se vide ostaci njihove kulture, a mnogi su se vratili da žive ovde. 

Ušli smo u par prodavnica gde smo se zezali isprobavajući šešire i košulje. Većina stvari je ručno pravljena, pa su i cene u skladu sa tim (rozi šešir na fotografiji košta 800$). 

Posetili smo i gradski muzej, gde sam naišla na zanimljiv predmet još iz Jugoslavije.

Ako se sećate taksistkinje sa početka teksta koja je imala naglasak kao iz kaubojskih filmova, e baš ovde sam zamišljala da živi. Ceo gradić je u tom stilu. 

U Red Lodge-u sam upoznala Roba, prvog Pravoslavca Amerikanca. Sedeo je u svojim kočijama i ta scena sa planinama iza njega i njegovih konja mi se učinila zanimljivom pa sam ga pitala da li bih mogla da ga fotografišem.

Odnah je pristao uz povratno pitanje odakle sam. Na pomen Srbije se osmehnuo i rekao mi da verovatno imamo istu religiju. Ja sam prvo pomislila kako me  nije dobro razumeo, ali mi je onda ispričao svoju životnu priču. Oženio se Indijankom sa Aljaske, iz plemena koje je pre oko 300 godina hristijanizovano od strane pravoslavnih Rusa koji su otkrili te delove. Pre 20 godina je preuzeo njenu veru i sada redovno ide u Pravoslavnu hrišćansku crkvu u Bilingsu na liturgije i slavi Božić kada i mi. 

Planirali smo da već oko podneva stignemo do ulaza u Yellowstone (od Bilingsa do Yellowstone-a ima oko 2 sata), ali nismo mogli ni da zamislimo koliko je Beartooth highway lep i da ćemo stajati na svakih par minuta da bismo se divili prizorima. 

Nismo prestajali da govorimo ,,woooow’’ i da fotografišemo. 

Nismo oklevali da skrenemo na neke putiće bez obeležja na kraju kojih su nas čekala neimenovana jezera okružena stenama i raznim drvećem. Baš tako sam ranije zamišljala Montanu.

Put se nalazi na oko 3000 m nadmorske visine i što smo se više penjali, vetar je jače duvao. Često je ovaj put i zatvoren jer se dešava da i leti padne sneg, a pošto su krivine oštre nemoguće je voziti. 

Čim počnete da se penjete, izgubićete signal na mobilnom telefonu. Skinite neke od offline mapa koje će naročito biti korisne ako vas uhvati mrak jer zbog slabe osvetljenosti znakovi pored puta neće biti od velike pomoći. Ja najviše volim aplikaciju MAPS.ME. 

Tik posle zalaska sunca stigli smo do Cooke City, gradića na severoistočnom ulazu u Yellowstone koji se zove Srebrna kapija (Silver gate). Smeštaj nam je bio kao u nekom naselju, predgrađu pomenutog gradića, nisam ni sigurna da ima ime. 

Tu su jedan restoran, jedan bar, jedna prodavnica… Odmah sam ga zamislila zimi. Ipak, previše odgledanih horor filmova mi nije dozvolilo da se puno odvajam od svoje grupe. Ko zna ko vreba iz šume koja ga okružuje…

Ključ od jedinog smeštaja (Range Riders Lodge) koji smo našli na airbnb-u nam je ostavljen u prodavnici gde nas je na kasi dočekala reklama za sprej protiv medveda.

Medvedi ovde žive slobodni i česti su napadi. Da bi vas privukli da kupite sprej koji bi pomogao onesposobljavanju medveda stavili su i fotografiju čoveka koji je jedva preživeo napad. Nimalo prijatan prizor za dobrodošlicu. 

Odmorište u kome smo bili smešteni je zapravo velika kuća stara stotinjak godina i nekada je bila mesto za kockanje i prostituciju. 

Sve je u drvetu i sobice imaju krevete sa debelim dušecima, a na zidovima su slike raznih životinja koje se ovde mogu naći, kao i pejzaža iz parka. 

Tokom dana smo se znojili od vrućine, ali čim se spusti mrak bez zimske jakne nije prijatno biti napolju.

Iako smo planirali da sledeće jutro ustanemo pre svitanja i sačekamo izlazak sunca negde u parku, umor je bio jači pa smo se vratili u krevet dok se temperatura nije popela na prijatnih dvadeset. 

Jaja, slanina i palačinke koje smo jeli u restoranu koji liči na planinarski dom su nam dali energiju za dugačak dan koji je bio pred nama.

Da biste kolima ušli u Yellowstone potrebno je platiti 25$ za jedno vozilo i ta karta važi nedelju dana.

Da li zbog toga što je jesen polako dolazila ili ne, prvi utisak o Yellowstone-u je mi je bio da je on stvarno žut. 

Ovaj park je prvi proglašen za nacionalni u celoj Americi, a veruje se i u celom svetu (1872.). Više od 10000 godina su ga naseljavali Indijanci, a prostire se na skoro 10000 kvadratnih kilometara i dele ga 3 američke države (Idaho, Montana i Wayoming). 

Nedugo po ulasku naleteli smo na prve životinjske stanovnike, bizone. Primetili smo zastoj kola na putu i nije nam bilo jasno zašto. 

Na putu i sa obe strane puta je bilo krdo bizona. Nismo smeli da se previše približavamo jer iako deluju mirno, bizoni mogu biti vrlo opasni ako se osete ugroženo. Posle smo i prestali da stajemo jer su bizoni toliko brojni da su i prestali da budu zanimljivi. 

Novi veliki zastoj se desio kada su ljud primetili medveda, na manje od metar od glavnog puta. Sada niko nije ni pomislio da izađe iz kola, samo smo bojažljivo posmatrali kroz poluotvoren prozor, da možemo brzo da ga zatvorimo ako medo krene u napad. Ipak, nije delovao preterano zainteresovano za nas, više se koncentrisao na svoju hranu.

Za najbolji pogled na životinje bilo bi dobro da ponesete dvogled. Ako ste dovoljno hrabri, izvan glavnog puta postoji mnogo staza za pešačenje, pa nemojte zaboraviti ni udobne patike.

Ja sam se opredelila za svoje nežno roze patike brenda Aleader, koje su odlične i za ekstremnije uslove kao što bi bilo hodanje po vodi ili oštrom kamenju.

Uz put su sve staze i mesta koje vredi videti lepo obeležena, a na ulazu dobijete i mapu koja celom putovanju daje čar. Bilo je pozitivno neobično odmoriti se od telefona i više biti prisutan. 

Nešto što mi je posebno privuklo pažnju je bio vulkan sa sumporom. Naravno, ovo nije pravi vulkan, ali zbog pare i toplote koju proizvodi tako izgleda. Iako je prezanimljivo gledati ga, miris na pokvarena jaja koji se širi oko njega ne izaziva baš prijatan osećaj. 

Cilj nam je bio da stignemo do izvora tople vode (Grand Prismatic Spring), koji možete naći na svim fotografijama koje promovišu Yellowstone.

Kako smo se preračunali sa vremenom koje smo imali i nismo uključili sva stajanja i gužve na putu, dalje od Yellowstone jezera nismo imali mogućnosti da odemo, a da se vratimo u Bilings pre mraka i polaska aviona. Zato budite pametniji i odvojite makar dva dana da biste uspeli što više da vidite, mada se za potpuni doživljaj preporučuje bar pet. 

Park smo napustili kroz severnu kapiju i pritom prošli kroz Gardiner, malo veći grad u kome turisti koji ga posećuju uglavnom noće. Nismo imali vremena da se puno zadržavamo, ali mislim da je bilo sasvim dovoljno proći kroz glavnu ulicu, nismo mnogo propustili što nismo ovde duže ostali.

Kako se put kroz Montanu završavao, tako mi je bilo sve draže što sam zbog pomenute putničke konferencije videla državu koju mi ranije ne bi palo na pamet da posetim, ali i žalije što nisam imala još dana.

Kada vas put nanese na severnoamerički kontinent, a ljubitelj ste divljine, tišine ili kockanja, stavite Montanu kao jednu od destinacija. 

Za sve studente koji razmišljaju o Work&Travel programu koji bi im najlakše omogućio posetu Montane, bacite pogled na sledeće tekstove:

https://www.jovaninzivotukoferu.com/work-and-travel-program-amerika

https://www.jovaninzivotukoferu.com/work-and-travel-studentski-poslovi

Ako registrujete profil na Airbnb-u putem ovog linka, za prvu rezervaciju ćete dobiti popust od 35 evra- https://www.airbnb.com/c/jovanak487?currency=USD

Ako imate bilo kakva pitanja možete mi se javiti na mail jovanakvrzic7@gmail.com ili putem društvenih mreža Facebook ili Instagram.