Maroko-Fes, Šefšauen, Tanger

Maroko-Fes, Šefšauen, Tanger - Jovanin Život u Koferu

Maroko. Kraljevina. Bilo da verujete ili ne, probajte da odigrate koju nagradnu igru. Tako sam ja od Ibis hotela, nakon izbora za najbolju fotografiju dobila smeštaj u Tanger-u, gradu u severozapadnom delu i odlučila da organizujem četvorodnevno proputovanje kroz Maroko.

Od Budimpešte, preko Madrida, do Fesa i nazad. Ryanair-om za stotinjak evra. Ako uzimate direktan let Budimpešta-neki grad u Maroku, kada imaju akciju, možete i jeftinije proći. Pošto moja drugarica Leana već godinu dana živi u Madrida, ubacila sam i Španiju kao stanicu, a zauzvrat sam je povela sa sobom u Afriku. Moj prvi put na afričkom kontinentu, njen četvrti.

Dok smo se spuštali na aerodrom u Fesu, tlo je bilo zeleno. Ja sam zamišljala pustinju. Temperatura je bila taman kako teba, prijatnih 20 stepeni.

Viza za građane Srbije je potrebna i sve informacije ćete pronaći ovde. Ako ste iz Beograda na vizu se čeka i do desetak dana, a ako vam je adresa negde izvan, biće gotova isti dan. Pasoška kontrola se prolazi za dvadesetak minuta. Potrebno je imati spremnu adresu smeštaja i obratite pažnju da dobijete ulazni pečat sa ručno napisanim brojevima, jer je on obavezan kod prijavljivanja u hotel.

Nacionalna valuta je dirham. U februaru 2019. za jedan evro se moglo dobiti 10.5 dirhama. Novac smo menjale na aerodromu, u Global Exchange menjačnici koja je nudila stimulaciju ako im date karticu i novac se direktno sa nje skine (1 evro=11 dirhama). Posle smo na par mesta proveravale kurs i nigde nije bio tako visok.

Zvanični jezici su arapski i francuski, ali mnogi pričaju i španski, pogotovo na severu. Engleski znaju dovoljno za sporazumevanje.

Fes

Od aerodroma smo išle taksijem koji nam je hotel obezbedio, vozač nas je već čekao (15 evra). Za manje od pola evra moguće je uzeti i autobus do glavne železničke stanice, ali smo htele da što pre stignem i iskoristimo drugu polovinu dana.

Ne pričaj ni sa kim, ne kreći se sama, ne prihvataj pomoć, čvrsto drži torbu…same ste, nije sigurno za žene. Saveti onih koji su već bili ovde. Nisam se osećala nesigurno, ali da mi je bilo prijatno..

Nije.

Pa da počnemo.

U našem riadu (tradicionalna kuća) nas je dočekao nasmejani recepcioner Karim uz čaj od mente i 3 kolačića sa ukusom vanile.

Riad dar Fes je star 600 godina, ali pločice i nameštaj nisu autentični, sve je skoro renovirano.

U sredini se nekada nalazila prazna prostorija ili bašta (riad na arapskom znači bašta) koja je služila za okupljanje porodice. Ovde su uvodili i stoku kada su imali posla u kući. Imućniji su imali i fontanu ili bazen. Sobe su se odvajale zavesama. Riadi imaju dva ili više spratova. Nekada su imali otvoren plafon kroz koji se slivala kišnica, a sada su plafoni zatvoreni debelim staklom kroz koje i dalje ulazi svetlost. Unutra je desetak stepeni hladnije nego napolju. Debeli zidovi su služe kao zaštita od ekstremnih spoljašnjih uslova.

Sobe izgledaju kao na kraljevskom dvoru. Preovladavaju bordo i zlatna boja, sa prostranim krevetima i mozaicima na zidovima kupatila.

Na vrhu riada je terasa sa pogledom na ceo grad. Na susednom krovu su se igrala tri dečaka, koji su nam svakih 30 sekundi uzvikivali hello, verovatno jedinu reč koju znaju na engleskom.

Sačekale smo zalazak sunca i krenule ka staroj medini.

Medina na arapskom znači grad. Ova u Fesu je najstarija u Africi (prve zidine su podignute u 8. veku) i jedna od najvećih u svetu. Zidine su dugačke oko 30 km. Medina je kao lavirint sa preko 9000 ulica od kojih sve liče jedna na drugu. Jedna se izdvaja, a to je Rainbow street, najšarenija ulica u blizini Plave kapije (najlepša vrata medine). Toliko je mala, da nije ni ucrtana na Google mapama.

Ona nikako ne oslikava šta se zapravo dešava u okolini. Kamilje glave vise sa kuka, na tezgama se koprcaju živi puževi, peku se srca koza i krava, pilići kolju na licu mesta...

Moju klaustrofobiju pojačava nedostatak svežeg vazduha i zbog uzanih ulica, neizbežni dodiri drugih ljudi. Čas se sklanjam da prođu motori, čas prikolice i pokoja mazga natovarena plinskim bocama. 

Ono što mi se dopada je dostupnost tek ubranog voća i povrća i sveže spremljena hrana. U svakoj trećoj ulici se za jedan evro može popiti čaša sveže isceđenog soka od pomorandže. Pije se ispred tezge iz čaša sumnjive čistoće koje se odmah vraćaju. Maroko je zemlja koja izvozi najviše pomorandži u Evropi.

Neretko smo naišle i na ceđeni nar, najbolje sredstvo za podizanje imuniteta u ovakvoj sredini. Prepliću se oštri mirisi začina sa smradom životinjskih leševa. U prvom trenutku izazivaju nagon za povraćanjem. Periodični mirisi sa tezgi sa voćem i listovima nane prekidaju agoniju. Mada, posle nekog vremena se i naviknete na smrad. 

Probale smo marokanske tanke palačinke, tri puta tanje i isto toliko puta veće od naših. Ispečene na licu mesta, na čudnoj spravi u obliku lopte. Tope se u ustima. Na sledećoj tezgi smo kupile masline u čili sosu, potom kozji sir i džigericu. Zasladile smo se nekim kolačima sličnim baklavi i ostalim turskim poslasticama.

Cene na nekim tezgama za turiste duplo veće od napisanih. Probala sam da na lep način pitam zašto plaćam drugu cenu od prikazane, na šta sam dobila odgovor da sam naručila dve porcije. A ja još rekla da mi stavi malo mesa i to bez lepinje. Tako da dobro ispitajte koliko nešto košta.

Prvo veče je prošlo. Ležemo još nesvarenih utisaka, sa željom da sutrašnji dan bude manje šokantan

Riadi uglavnom u cenu noćenja imaju uključen i tradicionalni doručak. Iako je bilo prohladnih 15 stepeni, odlučile smo da doručkujemo na terasi.

Ne pruža se svaki dan prilika za ovakvo iskustvo. Glavni sastojak svakog marokanskog doruka je hleb, i to više vrsta. Ne samo za doručak, hleb jedu stalno i svuda. Uz to, obavezne su i palačinke od griza sa puterom i medom. Od slanih namirnica tu su kozji sir, pržena jaja i masline. U malu činiju sipaju i maslinovo ulje kojim mažu hleb. Kao piće se služi zeleni čaj sa svežim listovima nane i ceđeni sok od pomorandže.

Prethodno veče smo preko recepcionera u riadu rezervisale vodiča. Dogovor je bio 25 evra za privatnu turu u trajanju 3-4 sata. Čitala sam dosta o tome kako je medinu nemoguće obići sam i to je donekle tačno. Google mape će vas teško locirati kada se nađete unutar medine. Sa zakašnjenjem od pola sata (malo smo se zaigrale fotkanjem doručka), upoznajemo prosedog čoveka u ranim šezdesetim godinama i sa njim krećemo u obilazak. Ime sam mu ili zaboravila ili nam nije ni rekao. Nije bio preterano ljubazan po mojim standardima za turističkog vodiča. Bilo je oko 10 ujutru i ulice su bile puste. Sve radnje su još uvek zatvorene. Neke se taj dan neće ni otvoriti, jer je petak, neradni sveti dan u muslimanskom svetu.

Prodavci su posebno nervozni petkom i očekuju od turista da im naprave promet, jer su samo zbog njih i otvoreni. Prvo što mi se nije dopalo je što smo pešačili do drugog hotela gde smo pokupili još 7 ljudi. Nisam zamerala jer su ljudi zaista bili fini, dve porodice sa decom, od kojih je jedan čovek bio naš, Makedonac. Od ove ture sam očekivala da saznam više o istoriji i životu iz ugla lokalnog čoveka. O istoriji nisam saznala ništa više nego što sam pre toga na internetu pročitala.

Fes je jedan od 4 kraljevska grada (pored Marakeša, Mekneša i Rabata). U najstarijem gradu u Maroku se nalazi i najstariji univerzitet na svetu koji i danas ima tu funkciju. Osnovan je od strane Fatime kojoj je otac bio jedan od najbogatijih ljudi tog vremena. Fatima je odlučila da novac uloži u ono što će narodu najviše koristiti. Nemuslimanima ulaz nije dozvoljen, ali se i sa ulice lepo vidi unutrašnjost.

Tura se na kraju svela na prodavnice u kojima ukoliko nešto kupite, vaš vodič dobije proviziju.

Prva u koju smo ušli je bila prodavnica ručno rađenih tepiha. Tepihe prave žene (udovice ili u penziji). Nažalost, nismo ih videle da delu, upravo zato jer je bio petak. Jedan tepih pravi jedna žena, najčešće bez šablona, iz glave. Za je potrebno i do 3 godine, pa cena od 2-3 hiljade evra za jedan i nije tako velika.

Sledeća prodavnica je bila nešto što sam odavno želela da vidim. Raznobojni ćupovi su na svim fotografijama Fesa, a sada sam tek saznala za šta zapravo služe. U Maroku se koža i dalje tretira i boji na tradicionalni način. U ćupovima su boje, pomešane sa izmetom golubova koji zbog prisustva amonijaka omekšava kožu.

Do pogleda na njih se stiže kroz neku od brojnih prodavnica sa kožnim predmetima.

Ako unajmite vodiča, ovo će vam sigurno biti deo ture. I ako se krećete sami, nabasaćete na ljude koji će vam ponuditi da baš kroz njihovu prodavnicu dođete do ovog pogleda.

Nemojte se zaletati ukoliko želite nešto da kupite, sve je jeftinije u onim koje nemaju pogled, a proizvodi su isti. Zbog nesnosnog mirisa na ulazu se dobije grančica nane. Ja sam očekivala da će smrad biti i gori, ali rekli su mi da je je bilo podnošljivo jer nije toliko toplo.

Zanimljivo mi je bilo i čuti priču kako se dobija arganovo ulje. Koze se penju na arganovo drvo, žvaću plodove i izbacuju tvrda jezgra koja se potom skupljaju, suše i cede. Zato nemojte da vas začudi što arganovo ulje miriše upravo na koze. Po tome možete prepoznati koje je pravo. U svakoj prodavnici sede bakice koje prikazuju kako izgleda sortiranje plodova i ceđenje.

 

Mene su zeznuli, pa iz iskustva pričam.

U prvoj prodavnici su nam rekli cenu od oko 10 evra za 200 ml, što mi se činilo puno. U sledećoj su istu količinu nudili za 3-4 evra i bez razmišljanja sam kupila. Kada sam izašla, upravo po mirisu sam shvatila da su mi uvalili suncokretovo ulje. Odmah sam se vratila i pošto je prodavnica bila puna novih turista, čim su me ugledali vratili su mi novac bez da sam išta rekla. Veorvatno su očekivali da bih narpavila skandal što im nikako ne bi išlo u prilog.

Ručali smo u restoranu negde duboko u medini. Na meniju je nezaobilazni tažin, tradicionalno marokansko jelo, meso kuvano sa povrćem u zemljanom sudu. Tu su i humus, jagnjetina i riba. Preporučila bih vam da izbegavate turističke restorane jer će vas ručak koštati kao u Parizu.

 

Kada se tura završila, vodič nas je doveo do hotela i krenula sam da mu dam 25 evra, na šta je on odgovorio da nije 25 već 40 jer smo ostale duže od 3 sata. Već iznervirana jer sam se osećala kao da svako hoće da nas prevari odlazim da se požalim recepcioneru koji nam ga je preporučio. Počela sam da plačem, ne zbog toga što bih dala dodatni novac, nego jer sam se osećala loše što mu ne dajem onoliko koliko traži. Tu se našla i menadžerka hotela koja je odmah stala na našu stranu govoreći da je tura prvenstveno trebala da bude privatna. Pritom, njima je rekao cenu od 3 evra po čoveku, što znači da bi njih 7 platilo manje nego nas dve.

Još veći bes u njoj je izazvalo to da smo poslednja dva sata bile po nekim prodavnicama suvenira gde smo sedele ispred čekajući ostatak grupe da završi kupovinu. Nismo videle ni Plavu kapiju, ni Kraljevsku palatu, glavne simbole Fesa. Vodič je zbog nepoštovanja dogovora trajno izgubio saradnju sa hotelom, a meni je opet bilo žao jer sam se osećala kao da sam ja to svojim suzama prouzrokovala. Ipak, bolje je što je ovako ispalo jer on zaista nije bio korektan prema nama, možda smo sprečile da neki manje informisani gosti ispaštaju.

Opet bih preporučila da uzmete vodiča za obilazak medine, ali probajte da nađete nekog proverenog i u startu odredite uslove saradnje.

Da bi nam se iskupila menadžerka Raža nam nudi da tu noć prespavamo kod nje. Rado pristajemo jer me je jako zanimao pravi život Marokanaca. Da bi bilo moguće da spavamo u nečijem domu, potrebno je prijaviti se u policiju. Marokancima čak nije ni dozvoljeno da šetaju sa strancima bez prethodne prijave da ste prijatelji i da oni odgovaraju za vas. Dozvolu da pokazuju grad imaju samo licencirani turistički vodiči. Nažalost, Raža nije uspela da stigne na vreme do policijske stanice jer je već pao mrak, pa nam je ponudila produžetak boravka u Fesu u jednom od riada sa kojima sarađuje.

Sledeće jutro smo sa njom i recepcionerom Karimom krenule put Šefšauena, čuvenog Plavog grada. Prvo smo svratile do Plave kapije i Kraljevske palate

Kraljevska palata je oduvek bila zatvorena za obične građane. Nekada su u njoj boravili sultani, a sada je kraljevo odmaralište. Najdalje se može prići zlatnoj kapiji, ručno klesanoj. Imali smo sreće što smo došli oko 10 ujutru, pa još nije bila gužva. Ako želite da se na miru fotografišete, probajte doći pre 11, kada kreće život u Fesu.

Nisam mislila da se zakon o druženju sa strancima posebno poštuje, dok nas upravo ovde nije zaustavila policija, jer je videla Ražu kako šeta sa dve skoro dvometrašice, svetle puti. Tražili su joj licencu za turističkog vodiča, ali sreća pa je to jutro prijavila da smo joj prijateljice i prošle smo bez većih problema.

Obilazak Plavog grada, za čije ime mi je trebalo više od dva dana da naučim kako da ga izgovorim (Šefšauen, a piše se Chefchaouen), nismo planirale jer smo mislile da nemamo dovoljno vremena. Kada sam na instagramu zatražila preporuku za Fes i Tanger (Izgovara se Tanžir), ljudi su mi većinski pisali da obavezno uvrstim i Šefšauen u turu, jer se nalazi između ova dva grada. Još kada su se Raža i Karim ponudili da nas prevezu i naprave mini ekskurziju sa nama, nije bilo dvoumljenja.

20 km od Fesa smo primile poziv da smo zaboravile kesu sa stvarima i šta ćemo, krećemo nazad po cipele i haljine. To nam je u startu oduzelo oko sat vremena. Usput smo stale kod jezera koje nikako nisam zamišljala da ću u Maroku videti. Sidi Chahed je veštački rezervoar sa vodom napravljen da snadbeva okolna sela. Na vidikovcu se prodaju narandže, kikirki i ručno rađeni suverniri. Zanimljivo mi je bilo i tamno kamenje sa svetlucavom obojenom unutrašnjosti. Prodavci su Berberi, čije selo je par kilometara niže.

Berberi su od davnina trgovci nomadi.

Živeli su na afričkom kontinentu pre Arapa. Zemlju nemaju, ali su jezik održali do danas. Nisu nametljivi i ne gledaju vas popreko ako ništa ne kupite. Raspoloženi su za cenjkanje i za priču, iako jedva znaju desetak reči na engleskom.

Karim nas je sve vreme zabavljao puštajući neku verziju marokanskog turbo-folka i snimajući live na fejsu. Komentari su samo stizali, Karim je bio glavna faca među svojim prijateljima tog dana. Dve Evropljanke u kolima, pa ne događa se to stalno.

Nakon 4 sata vožnje i malo stresa jer nas je usput zaustavila polcija i Raži naplatila 15 dolara kaznu zbog 3 prekoračena kilometra brzine, stižemo u plavi biser Maroka.

Šefšauen

Ovde je toplije nego u Fesu i niko me ne gleda sa prekorom zbog golog ramena i kraće suknje.

Izgleda da su slobodniji i naviknutiji na turiste. Izgladneli odmah sedamo u restoran na glavnom trgu. Primećujem i da je jeftinije nego u prethodnom gradu, iako smo seli u klasično turistički restoran. Uskoro se spuštao mrak, a i imale smo još da verglamo do Tangera, tako da smo grad bukvalno preleteli. 3-4 sata su dovoljna za brzinski ručak i kratku šetnju kroz stari deo grada koji više podseća na Grčku ili Italiju. Nemam mnogo informacija o tome šta posetiti. Čitala sam o vidikovcu sa koga se pruža pogled na ceo grad, ali nisam imala vremena da ga uživo vidim. Sve ulice su zaista plave, čak se i taksiji solidarišu.

Odgovor na pitanje zašto je Šefšauen plav, niko sa sigurnošću ne zna. Pošto je još 1471. osnovan, između ostalih i od strane Jevreja, misli se da su baš oni nakon Drugog svetskog rata odlučili da ga oboje u plavo, kao simbol mira. Drugi kažu da je plav jer ta boja odbija komarce, treći da simboliše more i nebo, a ima i onih koji smatraju da je sve bio trik da se privuku turisti.

Pored fotogeničnih ulica, nažalost neke ljude privlače i ne tako lepe stvari. Poznato je da je Šefšauen prvi grad u Maroku po proizvodnji kanabisa. Upozorene smo da ćemo se na svakom ćošku susretati sa dilerima koji će nam nuditi drogu. Takvo iskustvo nismo imale, možda jer smo se kretale sa lokalcima.

Naši, sada već mogu da ih nazovem prijatelji, Raža i Karim nas vode do taksija za Tanger. Čudno je kako je čoveku malo dovoljno da se sa nekim poveže kao da se zna ceo život. Uz obećanje da ćemo se negde opet spojiti, krećemo ka severu Maroka. Najbolji način prevoza od Šefšauena do Tangera je deljeni taksi i cena je oko 7 evra po osobi. Dok smo čekale da se naš taksi napuni, ušle smo u kafić u potrazi za wc-om. To ne bi bilo ništa čudno, da nismo bile jedine žene. U Maroku je nemoguće videti ženu kako ispija kafu ili uživa u kolačima sa drugaricama. Ovaj vid razonode kao da je rezervisan samo za muškarce.

Sa nama je u deljeni taksi ušlo još 5 devojaka. 3 Marokanke i 2 Evropljanke. Još jednom sam dobila potvrdu koliko je svet mali. Ušle smo u priču sa Evropljankama, rodjenim Mađaricama, od kojih je jedna članica najveće grupe žena koje samostalno putuju na fejsu i prepoznala me je kao jednog od aktivnih članova. Pošto žive u Španiji, žurile su do Tangera da bi uhvatile trajekt za Pirinejsko poluostrvo.

Put od Šefšauena do Tangera je gori od krivina na koje sam navikla kada sam letovala u Crnoj Gori. Osećaj je bio još strašniji jer je padao mrak i znala sam uskoro ništa nećemo videti. Da li je pored nas reka, polje, provalija... Vozač ovuda ide više puta dnevno, pa je vozio kao da ide autoputem. Srce mi se par puta popelo u grlo. Ulazak u Tanger mi je bio kao da sam osvojila na lotou, samo sam čekala da izađemo iz auta.

Tanger

Hotel Ibis budget je oko 2 km udaljen od aerodroma, a do centra grada je moguće doći autobusom koji staje na par minuta od ulaza ili taksijem. Cena od 10 evra za taksi nam se nije uklapala u budžet.

Bile smo jedine strankinje u autobusu, pa su nas gutali pogledima. I žene i muškarci. Obratite pažnju na oblačenje, ipak je ovo muslimanska zemlja, iako nema nikakvih zabrana u tom pogledu. Bile smo vrlo pristojno obučene, a opet su pogledi govorili da nas vide kao ,,grešnice’’. Putovala sam kroz mnoge muslimanske zemlje, a u Maroku sam se prvi put osećala neprijatno što sam drugačija, ,,nepokrivena’’.

Pošto smo već i fizički i psihički bile premorene, odlučile smo da ništa za Tanger ne planiramo i da se ne opterećujemo. Kad ustanemo, ustanemo; šta stignemo da vidimo, vidimo.

Iz autobusa smo videle gužvu napolju i izašle, iako očigledno još nismo bile u centru. Stale smo kod tezge sa urmama i smokvama, gde smo se iznenadile prodavčevim odličnim engleskim. Rekao nam je da je 5 jezika koje govori naučio iza tezge, srećući se sa ljudima iz celog sveta.

Bila je nedelja, pijačni dan, pa je smo se probijale kroz masu ljudi. Obradovala sam se soku od šećerne trske, koji sam prvi put probala u Jordanu. Za manje od 10 centi smo probale neku pitu od kukuruznog brašna sa topljenim sirom i čilijem u prahu. Nisam uspela da zapamtim ime, ali mi je delovalo kao da svi na pijaci jedu upravo to.

Casa Rabata (jeftina kuća) je deo grada gde se na ulicama prodaje polovna garderoba. Ako volite da se cenjakate, ovo je raj za to. Pošto smo ovde zaista bile jedine ne-Marokanke, cene su bile 5 puta veće za nas. Uz malo pregovaranja, rukama i nogama, uspele smo da spustimo cene, pa smo predivne haljine kupile već za 2-3 evra.

Nestalo nam je dirhama i dok smo čekale u redu za bankomat upoznale smo Saniu, dvadesetpetogodišnju medicinsku sestru koja se ponudila da nam pokaže gde je menjačnica, da nam ovde ne bi uzimali proviziju. Išla je sa nama dobrih 15 minuta, iako joj nije bilo usput i za divno čudo, nije tražila novčanu naknadu za to, samo je htela da vežba engleski. Na rastanku je rado pristala na selfi, razmenile smo kontakt, tako da smo i dalje prijatelji na fejsu.

Pitale smo je kako da dodjemo do stare medine,  rekla je taksijem. Došle smo do džamije ispred koje je bio skup muškaraca, igrali su neku čudnu igru. Popela sam se na klupu u želji da vidim šta se tačno dešava, ali bezuspešno. Tu je bilo i stajalište taksija, ali naravno rečena nam je cena 10 puta veće od one koju nam je Sania rekla da je realna. Dok je Leana pokušavala da ubedi taksistu da znamo koliko bi vožnja trebalo da košta, ja sam videla priliku za novu avanturu. Dogovaram cenu od 3 evra i uskačemo u prikolicu zakačenu za motor. Ne znam ko je bio oduševljeniji, nas dve koje prvi put vidimo nešto slično ili ljudi koji su posmatrali kako se nespretno penjemu u zaprežno vozilo u kome se najverovatnije prevoze prasići.

Posle dvadesetak minuta truckanja stigle smo u moderniji deo grada. Tanger može stati na crtu bilo kom evropskom gradu. Urbani kafići, čiste ulice, novi automobili, ljudi obučeni po najnovijoj modi... Klima u Tangeru mi se najviše dopala. Topla mediteranska, sa povremenim naletima vetra sa okeana. 

Na putu do  medine naišle smo na park sa širokim pogledom na ceo stari grad. Nalazi se preko puta Sibi Bou Abib džamije, obojene ružičastim tonovima. 

Put kroz medinu nam je opet izazvao stres jer nam se ,,nakačio'' stariji čovek i pratio nas sve do trenutka kada smo morale da mu damo novac da bi nas napustio.

U medini je najzanimljivija ulica sa šarenim stepenicama. Izgleda da svaka medina ima svoju ulicu duginih boja. 

U medini mi se ništa naročito nije istaklo, osim par kafića sa nenadmašivim pogledom, sa jedne strane zelenilo pomešano sa starim kućama, sa druge plavetnilo. Jedan od najpopularnijih je Plavi kafić.

Ako ste gladni, imajte u vidu da mnogu restorani počinju da služe hranu tek od 5 posle podne, te smo mi odlučile da se ne zadržavamo ovde (restoran je precenjen zbog popularnosti na internetu).

Produžile smo ka kafiću na krovu, sa koga se pruža pogled od 360 stepeni (vidi se Atlantski okean, kao i stari i novi deo grada). Iako smo preporuku za kafić dobile od lokalca, koji nam je rekao da ovo nije turističko mesto, ipak su cene bile dosta jake za Maroko (čaj sa 2-3 suva kolača 4 evra).

Upijale smo Sunce koje je neutralisalo jake nalete vetra i uživale u tradicionalnoj muzici, kada smo prvi put čule naš jezik. Dvoje Hrvata za stolom pored nas se takođe obradovalo kada su čuli jezik kojim govorimo. Oni su upravo stigli u Tanger iz Marakeša i nije im bio prvi put u Maroku. Takođe nisu bili oduševljeni Tangerom. Žalile smo se na naše loše iskustvo sa ljudima u Fesu, da bi nam oni rekli da misle da bismo se bolje osećale u Marakešu, kom se oni rado vraćaju. Eto motivacije za ponovni povratak. 

Za večeru smo se odlučile za italijanski restoran, Macondo. Cene opet jače (oko 13-14 evra za obrok), ali usluga i ambijent nesvakidašnji. Ovde smo dočekale i zalazak Sunca. Uz zvuke molitve i zeleni čaj sa nanom, osećaj je bio kao da sam ušla u priče oiz 1001 noći. 

Gde god da odete, ponudiće vas upravo zelenim čajem, sa dodatkom svežih listova nane. Simboliše gostoprimstvo i prijateljstvo. Ranije se čaj spremao ispred gostiju, a danas se to ponavlja samo pri važnim događajima. Domaćin uvek sipa čaj tako što čajnik podigne na oko 30 cm iznad čaše. Stavljaju mnogo šećera, pa ako niste ljubitelj jako slatkog, trebalo bi da ranije naglasite. Veruje se da čaj spremljen na ovakav način snižava telesnu temperaturu i pomaže u zaštiti od UV zraka. 

Piju ga stalno, pre jela, posle jela, između obroka...

 

Sledeće jutro smo u planu imale obilazak Herkulovih pećina i mesta gde se spajaju Atlantski okean i Sredozemno more. Kasno smo ustale i kako smo do leta imale svega 4 sata, samo smo stigle do šetališta koje vodi do plaže-Korniš. 

Pošto još uvek nije bilo vreme za kupanje, plaža je bila prazna. Duvao je jak vetar, a pratili su ga udari talasa. Zelene stene su razbijale sivilo oblaka koje se spustilo. Glavna zanimacija mi je bilo skupljanje neobičnog kamenja po plaži.

Vraćamo se u hotel, uzimamo u taksi i stižemo na još jedan minijaturni aerodrom. Popunjavamo izlazne formulare, Leani uzimaju društvenu igru koju je kupila jer je bila uramljena, a staklo nije dozvoljeno unositi kao ručni prtljag. Krećemo nazad ka Španiji, poslednji pogled na marokansko tlo nas tera da mu oprostimo sav stres koji smo preživele. Možda mu se i vratim, ali teško bez makar jednog muškarca u društvu.

 

Pročitajte i ovo iz kategorije - Afrika