Jordan.

Zemlja koju sam jedva znala i na mapi da pronađem. Nakon malo više istraživanja, odlučila sam da se upustim u avanturu kakvu nisam mogla ni da zamislim. Kolevka civilizacije, zemlja bogate istorije, još bogatije i fascinantnije prirode...

Prvi korak u planiranju ovog neobičnog putovanja je bio pronalazak načina da se ode tamo. Posle višednevnog proučavanja sajtova za kupovinu avionskih karata, odlučujem se za aviokompaniju Pegas airlines (niskobudžetna Turska kompanija). Jedina opcija da se po pristojnoj ceni (350 evra) stigne do Jordana je bilo uz dva presedanja (u Istanbulu i Ankari). Kompanijom sam generalno zadovoljna, usluga je sasvim pristojna, osim što se obroci i piće posebno plaćaju, ali sve su kratki letovi bili u pitanju (Beograd-Istanbul: 1h:45min, Istanbul-Ankara: 1h, Ankara-Aman: 2h:30 min). U Jordan sam putovala početkom 2016. godine kada je slabo bio povezan sa Evropom, a sada postoje vrlo povoljni letovi iz Budimpešte (karte je moguće kupiti već za 30 evra). 

Pri samom pogledu iz aviona na jordansko tlo, shvatam da dolazim na predeo kakav još nisam imala prilike da vidim. Na trenutak se zamislim-da li sam i dalje na planeti Zemlji?

Pri sletanju u prestonicu Aman, na Queen Alia aerodrom, potrebno je izvaditi vizu koja košta 40 jordanskih dinara (1 JD-0.75 E). Viza se dobija po dolasku, a postoji još jedna zanimljiva ponuda-nešto što se zove Jordan pass (rečeno mi je da košta oko 60 JD, i da je u tu cenu uključena i viza i ulaznica u Petru). Ja nažalost za to saznajem tek nakon par dana provedenih ovde, a inače se kupuje online, pre dolaska. Prva stvar koju uviđam je da je Jordan generalno veoma skupa zemlja, njihova valuta je jedna od najjačih na svetu. Od aerodroma postoje dve opcije dolaska do grada-taxi košta 25 JD, a autobus 3 JD. Ja se odlučujem za autobus, i prva neobična stvar koju sam primetila je da sam jedino žensko (kasnije uviđam da Jordanci baš i nisu navikli na to da se žene kreću same). Međutim, ni u jednom momentu se nisam osećala neprijatno, čak su ostali putnici bili od velike pomoći prilikom objašnjavanja gde bi trebalo da napustim autobus, da bih bila najbliže mom smeštaju. Prva dva dana sam provela u Amanu, a smeštaj sam našla preko sajta Couchsurfing. Ovo je bilo moje prvo Couchsurfing iskustvo i iako sam u početku možda bila malo skeptična, moji domaćini su razbili sve predrasude. Saznala sam mnogo o istoriji grada, načinu života, probala lokalnu hranu, a jedan ceo dan su i bili moji turistički vodiči za obilazak prestonice. Populacija Amana iznosi oko 4 miliona ljudi i predstavlja jedan od modernijih gradova ovog područja. Grad leži na 7 brda, i blaga upala mišića nakon celodnevnog šetanja me ne zaobilazi. Iako  zemlja važi za generalno bogatu, moj lični utisak je bio da je većina stanovništva siromašna, što se može primetiti na ulicama. Centar je kao jedna velika pijaca i ne vidi se mnogo turista. Glavne turističke atrakcije Amana su Citadela i Rimski teatar. Obe građevine su izgrađene oko 160 godine, od strane Rimljana. Ulaz u Rimski teatar je 2 JD, a Citadelu nisam stigla da obiđem, jer smo tek po dolasku tamo uvideli da rade samo do 16 h i da smo zakasnili. Lokalci su generalno druželjubivi, ukoliko znaju Engleski, vrlo rado će pomoći šta god da ih upitate, a neretko i ponuditi čajem ili nekom poslasticom. Cena obroka u lokalnim restoranima se kreće od 2 do 5 JD, i za tu cenu se zaista dobija pristojan obrok. Za doručak uglavnom jedu falafele i humus, ostali obroci se pretežno sastoje od piletine, ribe, pirinča, raznih salata. Hrana je dosta začinjena, ali po meni veoma ukusna. Jordanci piju mnogo crnog čaja, par puta dnevno i ono što mi je bilo zanimljivo je da ga, za razliku od drugih kultura u kojima se takođe pije mnogo crnog čaja, oni previše slade. Na ulici se svuda može naći sok od šećerne trske, za koji veruju da ima isceljujuće sposobnosti. On je veoma ukusan i za razliku od čaja, nije toliko sladak koliko sam očekivala. Na ulicama se, osim hrane, prodaju i jeftini suveniri, antikviteti, odeća, nakit, kao i novac iz svih krajeva sveta. Na par mesta sam videla novčanice iz Srbije, a čak i Jugoslavije. Jednom prodavcu sam poklonila našu novčanicu od 10 dinara, a za uzvrat dobila Iračku novčanicu, sa likom Sadama Huseina na njoj ☺ Grad, kao i cela država, je generalno prljav, mnogo je smeća na ulicama, stiče se utisak da ne vode računa o tome.

Doručak:falafeli, humus, turšija, pasulj... Ručak: začinjeni pileći ražnjići, ljuti sos, prženi luk...

Dolaskom mojih drugarica iz Dubaia, treći dan nastavljam put u društvu. Dugim istraživanjem najboljeg načina obilaska Jordana dolazimo do zaključka da je najlagodnija opcija iznajmljivanje privatnog vozača. Javnim prevozom bi sve bilo teško uklopiti jer pojedini autobusi idu samo jednom dnevno, do nekih lokacija ni ne saobraćaju, a taksisti su bezobrazni sa cenama kada vide da ste turista. Mi smo po preporuci iznajmili vozača koji je naredna 4 dana bio sve vreme sa nama, istovremeno bio turistički vodič i dao nam savete za povoljnije restorane i smeštaj. Cena vozača sa njegovim automobilom i gorivom je bila 450 JD, što i nije toliko mnogo kada se podeli na tri osobe. Većina ljudi se odlučuje na ovaj oblik putovanja, a pogotovo ukoliko ste žensko i nosite veliki kofer, ovo bude i jedina prihvatljiva opcija ☺ Prva sledeća lokacija je Jeraš, na sat i po vremena vožnje od Amana. Tu dolazimo u jutarnjim časovima (Kapije Jeraša se otvaraju u 8h) i imamo sreću da uživamo u obilasku u tišini i bez drugih turista. Jeraš je grčko-rimski grad čiji su ostaci sačuvani do danas. Unutar njega su pronađeni predmeti, kao i ljudski ostaci koji potiču još iz vremena 7000 godine p.n.e. Unutar grada se razaznaje Adrijanova kapija, Zevsov i Artemidin hram, hipodrom, klasični Rimski teatri. Hodajući ulicama ovog antičkog grada osećam se kao da živim u nekom drugom vremenu jer ovde kao da je vreme stalo.

Nakon dva sata provedena u Jerašu, put nas dalje vodi na novo bajkovito mesto-pustinju Wadi Rum ili takozvanu dolinu Meseca. Sam prilazak ovom čudu prirode nam govori da nailazimo na čaroban predeo. Ulazak u pustinju se plaća 5 JD, a kroz nju se kreće specijalizovanim džipom . Dvoumile smo se između ture od 2 ili 4  sata, izabrali 4 (20 JD po osob) i nijednog momenta se nismo pokajale, čak nam je i to bilo malo. Ukoliko ste već posetili neku pustinju i pomislite da je ovo samo još jedan predeo sa mnogo peska, prevarićete se. Wadi Rum je sve, samo ne obična pustinja. Razne boje peska se smenjuju, u jednom momentu nailazite na planinu koja podseća na Titanik, u drugom vidite nestvarne stene svih oblika i boja. Ovde su snimani filmovi ,,Marsovac’’, ,,Star wars’’, ,,Lawrence of Arabia’’… Tokom celog puta osećam veliku zahvalnost što mogu da iskusim neverovatan mir i tišinu koja ovde vlada. Zalazak Sunca opet daje novi doživljaj. Kako se Sunce spuštalo, tako je naš vozač palio vatru, pevao tradicionalne Beduinske pesme (Beduini su pleme starosedeoca) i kuvao čaj na način kako su to njegovi preci radili. Kada je mrak u potpunosti pao, nastavljamo ka Beduinskom kampu (noćenje-35 JD) u kome  do kasno u noć igramo, pevamo, uživamo u nargili i tradicionalnim jelima. Ono na šta treba obratiti pažnju je da je u pustinji noću temperatura znatno niža, a grejanja, kao ni struje, u šatorima nema, pa treba poneti toplu odeću i rezervne baterije za telefon. Vlasnici kampa su izuzetno prijatni, spremni da odgovore na sva pitanja i pomognu ukoliko je potrebno. Posebnu čar noćenju u kampu daje i rano ustajanje (oko 5:30) i penjanje na obližnje brdo radi uživanja u izlasku sunca. Slike koje slede su neki od pustinjskih predela.

5:30-Svitanje

Nakon doručka, nastavljamo put ka jednom od 7 svetskih čuda novog sveta, veličanstvenom izgubljenom gradu Petri (Ulaz-50 JD). Naziv izgubljeni grad je dobio iz razloga što je, iako izgrađen u 5. Veku pre nove ere, zapadnom svetu otkriven tek 1812. Godine. Prvobitno stanovništvo su činili Nabatejci, poznati trgovci, pa je Petra u periodu od 5. Do 3. Veka p.n.e. bila glavno trgovačko središte. Do grada se dolazi nakon 1.5 h pešačenja kroz kanjon (Al Siq). Ceo grad zapravo uklesan u stene roze boje, pa ga nazivaju i ,,Rose city’’. Nakon izlaska iz kanjona prva građevina na koju nailazimo i koja ostavlja bez daha je Riznica (,,The treasury’’). Ovde je svojevremeno sniman film Indiana Jones, pa je Riznica postala zaštitni znak Petre. Dalje nas put vodi kroz grobove uklesane u stenama, amfiteatar, hramove, rimsku arenu… Kroz grad se može kretati peške ili na kamilama, konjima ili mazgama. Za obilazak grada je potrebno oko 7 sati. Ono što oduzima najviše vremena i snage je penjanje do fascinantnog Artemidinog hrama (oko 850 stepenica). Sve vreme sam bila očarana onim što vidim oko sebe i energijom ovog čudesnog mesta, tako da umor nisam ni osetila.

Riznica

Kraljevske grobnice

Nakon Petre, put nas vodi na sledeće čudo, ali ovog puta čudo prirode- Mrtvo more. Mrtvo more je jezero koje je 10 puta slanije od okeana (salinitet je oko 30%).  Zbog visokog saliniteta nijedna biljna ni životinjska vrsta ne može da opstane. Istovremeno predstavlja i najnižu tačku na planeti (430 m ispod nivoa mora). Mrtvo more poseduje vrlo malo javnih plaža i ulaz na njih košta oko 30 JD, te bolja opcija predstavlja noćenje u nekom od hotela na obali i upotreba njihove plaže. Mi smo se odlučile na hotel Dead sea spa hotel i u cenu od 40 JD nam je bio uključen i fantastičan doručak. Ovo je resort sa 4 zvezdice i jedna od najpovoljnijih varijanti noćenja u ovom predelu. Plivanje, tj plutanje (nemoguće je potonuti) u Mrtvom moru je fantastičan doživljaj, ali nakon izlaska potrebno je odmah ići pod tuš pošto so bukvalno kreće da izjeda kožu. Svuda su natpisi da se ne preporučuje kvašenje lica, pogotovo očiju i kose. Naravno, nezaobilazno je bilo i mazanje lekovitim blatom.

Ostatak dana koristimo za obilazak predela sa posebnim značenjem za Hrišćane. Bez obzira da li ste vernik ili ne, ova mesta ostavljaju poseban pečat i bude duhovnost, a energija koja se tamo oseća se teško opisuje. Prva stanica nam je reka Jordan i mesto gde je Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista. Ulaz na ovu teritoriju se plaća 12 JD. Na mestu krštenja je ostao samo izvor i mogu se videti i ostaci 5 malih crkava sagrađenih u Isusovu čast. Na reci Jordan se mnogo ljudi krsti i u današnje vreme. Ono što je posebno zanimljivo je to što je reka  široka samo 2 metra, a istovremeno predstavlja granicu Izraela i Jordana, tako da stojeći na Jordanskoj strani možete pričati sa Izraelcima. Međutim, ovo je strogo zabranjeno, zbog zategnutih odnosa ove dve države i na svaki nelegalni prelazak reke, vojnici imaju nalog da pucaju bez izuzetka.

Mesto na kome se danas vernici krste. Na slici se vidi Izrael, a ja stojim u Jordanu.

Idući očaravajućim predelima stižemo do mesta gde je Bog pokazao Mojsiju obećanu zemlju. Ime planine je Mount Nebo. Ulaz na ovu lokaciju je 2 JD. Za razliku od prethodnog predela, ovde je veoma vetrovito i temperatura je znatno niža. Sa vrha (817 m nadmorske visine) se pruža pogled na reku Jordan, istorijski grad Jericho i Jerusalim. Po verovanju, Mojsije je ovde i sahranjen i u njegovu čast je podignuta crkva u Vizantijskom stilu, čiji su ostaci sačuvani do sada.

Unutrašnjost Vizantijske crkve

Nakon silaska sa ove božanstvene planine stižemo u grad Madaba. Gradić je poznat po ostacima crkve u kojoj se nazire najstariji očuvani mozaik koji predstavlja mapu svete zemlje (6. Vek nove ere). Takođe, ovde se mogu uočiti i Hrišćanski i Islamski simboli, što se najbolje vidi na Pravoslavnim ikonama sa Arapskim slovima na njoj.

Obilaskom Madabe, završavamo obilazak Jordana. Poslednju noć provodimo u Amanu u Amman pasha hotelu, za koji imam sve preporuke. Smešten je u samom centru, cena je veoma pristupačna (10 JD za noćenje sa doručkom), osoblje je veoma ljubazno, a hotel vrlo autentičan i tradicionalan.

Pet dana u ovoj zemlji je brzo prošlo i ne bih se žalila da sam imala još koji dan više. Jordan oduševljava, kako svojom neopisivom prirodom, tako i fascinantnom tradicijom i istorijom. Ukoliko ste ljubitelj aktivnog odmora, zaljubljenik u nesvakidašnje predele ili jednostavno želite da posetite mesto koje će vas ostaviti bez teksta u svakom pogledu-Jordan je prava destinacija.