Stara planina. Posle Tare, po meni naša druga najlepša planina. Stavljam je na drugo mesto jer su mi se vidikovci na Tari za nijansu više dopali, ali možda ako se još par puta vratim na Staru i detaljnije je istražim ipak ona prevagne.

Na Staroj planini sam bila u avgustu 2020. godine i onde sam provela 6 dana. Preporučila bih vam makar 10 da biste imali više vremena za šetnju i manje palili auto, ali ako ste na knap sa vremenom kao što sam i ja bila, sastavila sam listu lokacija koje se u tako kratkom vremenu mogu obići sa detaljnim instrukcijama kako do njih doći.

,,Problem’’ prilikom posete Staroj planini je to što su sve turistički zanimljive lokacije raštrkane, a kako su putevi loši može se desiti da provedete i po par sati u putu. Zato bih savetovala da, ukoliko je moguće, za smeštaj izaberete barem dve lokacije na dve različite strane planine i da onda obilazite po redu koji će odrediti pozicija smeštaja. Moj izbor za lokacije smeštaja na Staroj planini su bili Crni vrh, selo Temska i selo Dojkinci.

Lokacije će biti poređane redom kojim sam ih obilazila, pa se nadam da će vam pomoći oko organizacije putovanja na Staru planinu.

Babin zub

Od mesta Crni Vrh u kome smo bili smešteni prvi dan do Babinog zuba je potrebno oko 15 minuta vožnje sasvim solidnim asfaltiranim putem. Babin zub je zapravo vrh na Staroj planini i da biste se do njega popeli potrebno je da parkirate auto kod hotela Babin zub. Potom krenete širokom šumskom stazom još 500-600 m i dolazite do restorana Plaža.

Od Plaže je sa leve strane put za Midžor, a sa desne za Babin zub.

Predeli izgledaju kao oni u Švajcarskoj, okružuje vas nestvarno zelenilo i prostranstvo.

Odlučili smo se za uspon do Babinog zuba umesto do Midžora jer je do Midžora potrebno preko 2 sata pešačenja, a dan kada smo mi bili tamo je bio jedan od najtoplijih celog leta, gde je i na ovoj nadmorskoj visini (oko 1700 m) bilo preko 30 stepeni. Do Babinog zuba vode dva puta, teži i brži i lakši i duži. Izabrali smo prvi kojim je uspon trajao oko 45 minuta i defitivno preporučujem da krenete u patikama jer sam i u njima par puta mislila da ću se skotrljati.

Prvo sam mislila da je Babin zub dobio naziv zato što baš na to liče stene na vrhu, a onda sam naišla na priču da je jedna stara baka sakrila harač (porez koji su Srbi plaćali Turcima za vreme turske okupacije) i kada su je uhvatili strašno su je mučili da im kaže gde je. Na kraju su joj na ovom mestu slomili zube. Legenda kaže da ih je dva dana tražila, ali da ih nikada nije našla. Na vama je da u ovu priču poverujete ili ne, ali nemojte propustiti posetu Babinom zubu. Iako ćete se do gore umoriti, kada legnete na travu i pogledate oko sebe, zaboravićete na sve muke u životu.

Vodopad Bigar

Kada u Gugl ukucate vodopad Bigar, prva informacija koja će vam izaći je da je to jedan od najpristupačnijih vodopada. Onda ćete stići tamo i uveriti se, jer vas navigacija vodi do tačke na putu i na 2 m od mesta gde parkirate auto ćete videti jedan simpatičan vodopad.

Ipak, ako želite da vidite krečnjačke kadice koje podsećaju na Pamukale u Turskoj i još lepše kaskade moraćete da se malo prošetate.

Kada izađete na mesto gde vas navigacija dovede i vidite prvi vodopad, pogledajte levo i uočićete makadamski put sa znakom ,,Manastir”. Deluje kao da tuda mogu proći kola, pa smo njima i krenuli, ali smo ih već na prvom proširenju ostavili. Od početka puta do ove lokacije je potrebno oko 20 minuta hoda kroz šumicu, pomalo uzbrdo. Kada sa svoje leve strane ugledate znak na kome piše ,,Bigrovi slapovi” i drvene piknik stolove, na pravom ste mestu.

Provucite se kroz drveće i videćete ovaj prizor.

Kupaće kostime nismo poneli samo za fotografisanje, zaista smo hteli da se okupamo, ali je voda toliko ledena da nisam ni stopala mogla da držim u njoj duže od 30 sekundi.

Nemojte se zaustaviti samo ovde, krenite još napred do novih kaskada, koje mi liče na mini verziju Tupavice.

Možete nastaviti još nekih 5 minuta putem kojim ste došli i doći do napuštenog manastira, koji je pomalo i jezivo iskustvo.

U vreme naše posete je dole bila baš gužva, dok nam se ovde za nekih sat vremena priključilo maksimum desetak ljudi.

Topli Do

Topli Do važi za jedno od naših najautentičnijih sela, skriveno duboko u Staroj Planini. Nalazi se skoro na granici sa Bugarskom, na 30 km od Pirota, ali zbog loših puteva od najbližeg grada je potrebno oko sat vremena vožnje.

Mi smo do njega krenuli iz sela Temska u kome smo bili smešteni drugi dan boravka na Staroj planini. Od Temske do Toplog Dola prolazite kroz kanjon reke Temštice, koga zovu ,,Mali Kolorado”. I zaista, ovi delovi neverovatno podsećaju na delove te američke države, s’ tim što je naravno u Koloradu sve mnogo glomaznije, počev od puteva.

Put od Temske do Toplog Dola je toliko uzak da na pojedinim delovima mimoilaženje 2 auta deluje kao nemoguća misija.

Glavni razlog dolaska ljudi u Topli Do je poseta veličanstvenim vodopadima, među najvišim u zemlji, Piljskim i Čunguljskim. Mnogi u selu samo parkiraju auto i produže pešaka ka njima, ne obraćajući previše pažnje na ovaj biser seoskog turizma, zato sam osećala kao da imamo celo selo samo za nas. Selo je stalo u vremenu, po nekim izvorima nije se mnogo menjalo u poslednjih čak 100 godina. Kuće od blata i slame, deluje kao da ste ušli u neki stari film.

Kada sam ispričala svoje oduševljenje meštanima drugog sela, rekli su mi da su oni koji i dalje žive ovde malo čudni, jer su skoro došli u dodir sa ostatkom sveta. Nisam imala previše kontakta sa lokalnim stanovništvom pa ne bih mogla da potvrdim, ali u svakom slučaju je poseta Toplom Dolu veliki korak u prošlost. Tražili smo restoran za ručak, jedino što smo našli je kuća u centru sela gde jedna žena kuva za planinare koji dolaze, pa ako ostane hrane mogu je kupiti i ostali turisti. Nismo videli ni prodavnicu, signal na telefonu je bio jedva jedna crta. Kasnije sam saznala da prodavnica radi samo par sati dnevno, pa se za svaki slučaj opremite vodom i grickalicama. Mislim da bi posebno zanimljivo bilo odsesti u nekom od domaćinstava, ali u trenutku moje posete ništa nije bilo slobodno.

Vodopad Tupavica

Pošto je poseta Staroj planini bila skroz neplanirana, smeštaje smo tražili u poslednji čas. Zbog siituacije sa korona virusom, Srbija je u leto 2020. bila glavni izbor za letovanje, što je značilo da ako niste na vreme rezervisali smeštaj njegov pronalazak je bio nemoguća misija. Zahvaljujući Turstičkoj organizaciji grada Pirota, uspeli smo da u poslednjem trenutku nađemo smeštaj u selu Dojkinci, u planinarskom domu.

Selo Dojkinci je poslednje naseljeno mesto pred Tupavicu, a upravo planinarski dom tačka gde ostavljate auto, ako nije pogodno za planinske puteve. Od planinarskog doma do Tupavice imate oko 4 km makadamskog puta i mi smo sa višim autom uspeli da prođemo, maltene do samog vodopada koji je lepo obeležen na navigaciji i nalazi se na 6-7 minuta hoda desno od puta. Videćete mini izletište sa par drvenih stolova i mostić i to vam je znak da ste blizu.

Većina ljudi se ipak odlučuje da celih poslednjih 4 km puta pređe pešaka. Nama je kolima bilo potrebno oko 20 minuta, a peške oko sat vremena.

Nismo bili lenji da ustanemo u 6:30 i kod vodopada smo bili pre 8, što smatram najboljom odlukom i savetom za vas. Ni tada nismo bili sami, par planinara i fotografa su bili veći ranoranioci, ali smo i dalje mogli da na miru uživamo u lepoti ovog mesta.

Visina vodopada je oko 15 m i ja sam ga preko slika zamišljala dosta većim. Kažu da ga je najbolje posetiti na proleće ili jesen, tada je najbogatiji vodom. Mislim da bih volela da ga posetim i zimi, jer su me fascinirale fotografije kada je skroz zaledjen.

Rosomački lonci

Ako bih morala da vam dam samo dva saveta za posetu Rosomačkim loncima, ovom prirodnom fenomenu skrivenom u Staroj planini, to bi bilo:

1. Ne slušajte navigaciju

2. Nemojte doći ovde vikendom

Gubljenje vremena više puta tokom ovog putovanja me je pred kraj opametilo i osim da sam samo u mape ukucala Rosomački lonci, iščitala sam i par blogova o njima. Tako sam saznala da je pravi termin za pretragu selo Slavinja ili Slavinjsko grlo. Kada uđete u selo Slavinja čim ugledate parking prepun auta znaćete da ste na pravom mestu. Posle toga imate lepo obeleženu laganu stazu (oko 15-20 minuta peške). Ako kucate Rosomački lonci, navigacija će vas odvesti do Rosomačkog vrha.

Drugi savet sam vam dala da ne biste čekali sat vremena na iole pristojnu fotografiju, kao mi ovog puta.

A i da ipak malo uživate u prizoru na bez dreke.

Loncima je maltene sve vreme bilo nemoguće prići od broja ljudi koji su se ovde u isto vreme našli. Delovalo mi je kao da niko ne obraća pažnju na svoju bezbednost, pa su se penjali svuda gde se moglo i nije moglo popeti.

Ako ipak nemate drugi izbor nego da dođete vikendom, gledajte da to ne bude izmedju 10-15 h, ljudi koji ovde rade (prodaju pića) su mi rekli da je tada najveća gužva.

Rosomački lonci su zapravo kanjon Rosomačke reke. Dole je voda i mnogi su se i kupali, što bih verovatno i ja probala da nije bila tolika gužva, činilo mi se da se ljudi nisu žalili na hladnoću.

Crkva u pećini (Crkva Svetih Petra i Pavla)

Jedna od dobrih lokacija za obilazak dela Stare planine gde se nalaze Tupavica i Rosomački lonci je i selo Rsovci. Kada ste ovde, nemojte propustiti posetu jednoj neobičnoj crkvici, do koje od Rsovaca imate oko 10-15 minuta peške. Do nje se dolazi ako pratite rečicu Visočicu i potom stepenice sa desne strane reke.

Kako smo se mi ovde našli dosta kasno, oko 18:30, ključ smo dobili od ljudi koji su bili pre nas i prosledili sledećima koje smo u povratku sreli.

Ne znam da li je to i inače praksa i da li uopšte ima sveštenika na dužnosti ili je ovo zato što smo došli posle radnog vremena. Ako pre vas ne bude nikoga, ključ ćete naći kod jednog od meštana, samo piajte bilo koga usput vidite i pokazaće vam njegovu kuću na kojoj i stoji natpis koji označava da se tu uzima ključ.

Kao datum izgradnje crkve se pominje 13. vek i osim izgleda, crkva je drugačija zbog toga što se ovde nalazi jedinstvena slika Isusa bez kose, iliti ćelavog Isusa za koju se pretpostavlja da je nastala od strane isposnika koji su to uradili bez znanja tadašnjih crkvenih starešina. Meštani sela Rsovci međutim veruju da je ova freska delo naroda koji je njome tražio Božju pomoć u neizvesnim i teškim vremenima.

Kada uđete unutra, bukvalno je kao da ste ušli u pećinu čiji su delovi zidova oslikani freskama, zaista jedno vrlo zanimljivo i mesto sa posebnom enegijom.

Kozji kamen

Među prvim mestima na koje ćete naleteti kada se isključite kod Pirota prema planini je ovaj vidikovac sa pogledom na Zavojsko jezero koje u jednom delu neverovatno podseća na meandre Uvca. Nama je Irak bio poslednja stanica jer nas je navigacija prvobitno odvela u pogrešnom smeru i dok smo se vratili na pravi put već je pao mrak. Da biste došli do Kozjeg Kamena kucajte selo Rsovci i kada budete na 18 km od Pirota prema tom selu videćete veliki znak sa nazivom ovog vidikovca. Verovatno će tu biti parkirano i mnogo auta pa su male šanse da promašite. Posle vas do cilja vodi pešačka staza dužine oko 4 km. Nama je bilo potrebno sat vremena laganog hoda. Staza nije zahtevna, više je loše teren po kome hodate nego što je velik uspon. Napravila sam grešku što sam pošla u papučama i svetloj garderobi jer sam do vrha bila sva prašnjava. Svakako preporučujem da krenete u patikama, ali ne nekim mnogo dragim.