Mjanmar. Mijanmar. Mianmar. Možda vam ovi nazivi ne zvuče poznato, ali ako kažem Burma, sigurna sam da ste za tu državu već čuli.

Put u Mjanmar sam počela da planiram kada je Robi, autor sajta www.riopricesaputovanja.com, na facebook-u napisao da li neko želi da mu se priključi na putovanju kroz Aziju. Kako uvek kuburim sa društvom za putovanje, objava me je obradovala i javila sam mu se. Prihvatio me je kao saputnika i krenuli smo sa planiranjem. Našu malu grupu su pored mene i Robija dopunili Igor i Dejan.

Do 15 dana pred put nismo znali ništa osim datuma, a čak smo i to usput menjali. 

U Mjanmar sam stigla preko Dubaija, Singapura i Indije, a da sam letela pravo iz Srbije to bi verovatno bilo preko Dohe. Cena povratne karte iznosi oko 700 evra, ali bih savetovala da u isto vreme posetite i neku od susednih zemalja jer vam je za Mjanmar dovoljno samo 5-7 dana. 

Posle 3 sata leta iz Singapura, malo pre podneva sam sletela na aerodrom u Jangonu. 

Viza za Mjanmar je potrebna za sve zemlje regiona, možete je izvaditi u ambasadi (40 $) ili online (50 $).

Na ulazu me niko ništa nije pitao, iako me obično sklone sa strane kada sama putujem. 

Promenila sam novac na aerodromu i to nije bila loša ideja jer je posle kurs svuda bio približno isti (u novembru 2019. se za jedan USD moglo dobiti 1500 mjanmarskih kjata). Postoji minimalna razlika u vrednosti koju dobijete za različite apoene (najlošiji kurs je za novčanice od 10 i 20 USD, a najbolji za one od 100).

Napolju me je sačekalo desetak taksista, totalno drugačijih od onih koje sam do sada navikla. Pa kod nas su navalentiji, a da ne pričam o drugim azijskim zemljama. Bez onog bežanja od divljih taksista sam stigla do štanda zvaničnog taksi udruženja i za cenu od 8 $ se vozila nepunih pola sata do smeštaja. Dobro taksistino znanje engleskog me je zavaralo da ga svi dobro pričaju. 

Od njega sam saznala da u Mjanmaru živi 53 miliona ljudi, da se priča više od 100 jezika, da su zastupljene sve svetske religije i da postoji tačno 135 etničkih grupa. 

Ove brojke su mi bile mnogo više od onoga što sam ja očekivala. Kako smo se približavali centru Jangona, prestala sam da sumnjam u njegove reči. Klasične azijske gužve na putevima, samo što ovde svi umesto motora voze automobile. Pretpostavljate da kvalitet vazduha nije najsjajniji. 

Posle smo se mi među sobom kladili ko ima veću gustinu naseljenosti, Mjanmar ili Srbija i neočekivano je Srbija pobedila, sa 86 naspram 72 stanovnika po km. Ipak, nemojte da vas to zavara, ova brojka je takva samo zato što je Mjanmar mnogo veći od Srbije i ima dosta nenaseljenih delova. Gustina naseljenosti u centru Jangona je vrtoglavih 12600 stanovnika po km.

Pošto je let bio jutarnji, a prethodnu noć sam lepo spavala, imala sam snage da posle osveženja krenem u obilazak. 

JANGON

Za njega kažu da je poslednji autentični grad u Aziji, ali i najuzbudljiviji.

Dejan, koji je stigao kada i ja, je krenuo sa mnom da se nađemo sa Robijem i Igorom, koji su stigli ranije i čekali nas u nekom tržnom centru. Instalirali smo GRAB aplikaciju (obavezno je skinite za putovanja po Aziji) i posle skoro 20 minuta dočekali naše vozilo. Ulica u kojoj smo bili smešteni je iz nekog razloga bila nepoznata Grab vozačima.

Na putu do tržnog centra sam zapazila ,,Kandagwyi" jezero sa ogromnim plutajućim hramom, barem sam tada mislila da je hram i znala sam da tu želim da se vratim. Nakon sastanka i brzog ručka, krenuli smo ka parku koji okružuje jezero. Cena ulaza-300 kjata, ni 20 centi. 

Stigli smo do hrama kada som shvatili da je to zapravo restoran (,,Karaweik Palace") i da mu se nije moguće skroz približiti niti ući u njega bez rezervacije.

Kao dokaz njegove lepote ostale su fotografije spolja.

Očekivala sam da je Mjanmar jeftin, ali ne baš toliko. Pošto nismo imali internet, morali smo da zaustavimo vozilo na ulici čiji nas je vozač vozio još nekih 4-5 km za 2 $, isto koliko bi koštao i GRAB. Vozač u majici bez rukava, ispričao nam je da dolazi iz Indije i ponosno više puta ponovio da je Musliman. Puštao nam je neku uvrnutu muziku, odličnu uvertiru za ono što nas je čekalo.

Centar Jangona. Nije da nisam bila u nerazvijenim zemljama i da se nisam svega nagledala, ali Jangon je uspeo da me iz korena prodrma. Zgrade crne od vlage, možda i ne toliko stare koliko izgledaju. 

Življim ih čini raznobojni veš koji se vijori sa svakog prozora i balkona.

U Jangonu se sve dešava na ulici. Imam osećaj da su svi napolju, svako nešto radi. 

Pitali smo se ko kupuje te silne stvari i da li iko kuva kod kuće. 

Možete kupiti sve od živih pilića, preko garderobe do alata i delova za automobile.

Na fotografiji iznad možete videti momka koji prodaje Mjanmarsku verziju cigareta, samo mnogo smrtonosniju. Ogroman broj ljudi žvaće mešavinu duvana sa ,,betel nut'' biljkom od koje vremenom postaju zavisni. Korisnike ćete prepoznati po crvenim zubima od kojih su mnogi kvarni. Dosta ljudi od ovoga izgubi zube, ali i živote jer kada se koristi u većim količinama ima efekte slične kokainu.

Prodavci nisu navalentni, bilo nam je neverovatno da niko ništa ne nudi.

Centar dešavanja je 19. ulica, u sklopu China town-a, koja se uveče pretvara u noćni market, gde smo po prvi put videli neke druge turiste. 

Zato su i cene malo jače, ali se opet za 5 $ možete baš najesti.

U 19. ulici sam išla i na najjeftiniju masažu ikada. Za samo 3 $ me je devojčica koja deluje da je jedva napunila 18 godina masirala sat vremena. Ostavila sam joj par dolara bakšiša, pa i vi uradite isto ako se nekada nađete na mestima ovolike jeftinoće.

Manikir 3 $, pedikir 4 $, ovde bih mogla samo da se sređujem. 

Dominantna religija u Mjanmaru je budizam, pa ćete svuda videti njihove hramove-pagode.  Nije jedina, jer ćete ovde naći pripadnike svih svetskih religija.

Naišli smo i na rozikastu katoličku katedralu, ali i džamije i hindu hramove, sva u krugu od 1000 m. 

Pošto sam već dosta putovala kroz Aziju i nagledala se raznih hramova, pretpostavljala sam da me više nijedan neće oduševiti, ali moram da priznam da su ovi u Mjanmaru baš posebni. Tone zlata, smaragdi i dijamanti, samo su neki od detalja.

,,Shwedagon” u Jangonu je pagoda (vrsta hrama) stara 2500 godina i najviši deo doseže preko 100 m, što je za ove prostore toliko impresivno kao kada bismo mi imali nešto visoko 500 m. Pošto smo se u njoj našli u ne baš u najbolje vreme (tačno u podne), sa jedne strane su nam gorela stopala od vrelog betona, a sa druge strane pekle oči od odsjaja sunca u silnom zlatu. Ipak je vredelo doći tada jer upravo zbog ovakvih uslova skoro nikoga da nije bilo, mogli smo da uživamo u miru ovog mesta. Vernicima je ulaz besplatan, dok turisti plaćaju oko 8000 kjata (6.5$).

Kao što možete primetiti, bosa sam. Biti bos, pokriti ramena i kolena su jedna od glavnih pravila prilikom ulaska u budistički hram.

U Jangonu je, osim pagode na prethodnoj fotografiji, teško naći bilo šta turističko. Sve mi je fotogenično, ali na drugačiji način od klasičnih instagramičnih lokacija. Ovde se pored mene dešava pravi život, ne neki namešten za dobru fotografiju. Uživam upijajući sve detalje. Više ja fotografišem nego mene drugi i stalno pišem beleške na telefonu, da se vernije i duže sećam. 

Želeći da malo iskuliramo od haosa, tražili smo izlaz na reku koja se zove isto kao i grad. Upali smo u neku pijacu (ceo grad liči na pijacu) gde se prodaju stvari koje se dalje transportuju brodom.

Kako nam ovde niko ništa ne zamera, popeli smo se na brod koji me je podsetio na delove Titanika u kome se vozio najsiromašniji sloj ljudi. Stotine ljudi u otvorenim kabinama, sede na tepisima umesto stolica, buradi i džakovi izmedju njih. Delovalo je da će svakoga minuta isploviti, pa smo pojurili nazad da i mi ne bismo otišli u nepoznatom pravcu. U  toj zbrci smo ugledali stare čamce koji su se učinili kao idealna postavka za fotkanje. Nebo je bilo na našoj strani i doprinelo raznobojnosti fotografije.

Ubrzo posle mog uskakanja u ova plovila se tu stvorio i stražar, koji je, iako je očigledno da to nije bilo dozvoljeno, mirno čekao da završimo ono što smo naumili. Kada smo odlazili, svi su nam mahali, kao da smo visoki državni činovnici.

Posle reke, žurili smo da stignemo na voz o kome smo čitali da se moramo voziti. Plan je bio da posle voza, zalazak sunca dočekamo na Inya jezeru.

Voz kruži oko grada linijom od 45 km i staje na 39 stanica. Star je oko 60 godina i od momenta kada je ova linija proradila vozovi se nisu menjali. Dnevno preveze 100 000 putnika, a vožnja košta samo 200 kjata (oko 15 centi). Mi čak ni to nismo platili jer nismo znali gde se kupuje karta, a tokom 3 stanice koliko smo bili u njemu niko nije ušao da je proveri. Voz je otvoren, nema vrata, a ni prozori se ne zatvaraju. Nema reda vožnje. Čekali smo ga na jednoj od stanica u centru grada manje od deset minuta. Brzina mu je tek 15 km/h, pa je bilo bezbedno izbaciti glavu kroz prozor ili celo telo kroz vrata.

Samo budite oprezni prilikom izbacivanja ruku jer prolazi kroz uske nadvožnjake, od voza do zida ima par cm.

Mislili smo da ćemo imati dovoljno vremena ako izletimo na nekoj stanici i uhvatimo taksi do Inya jezera dok je još dan.

Nismo stigli, jer smo po izlasku iz voza shvatili da se nalazimo u nekom selu daleko od većih ulica. Ni seljanima ni nama nije bilo jasno kako smo se tu našli. Primetila sam odškrinuta vrata u prizemlju jedne trospratne kuće. Kada sam zavirila, shvatila sam da je to učionica.

Unutra je bio učitelj, visok jedva 160 cm, tamne puti i mršavog lica. Na podu je sedeo sa dvoje đaka, dok je grupica od ostalih troje sedela na metar od njega. Nisu ni mogli da budu dalje, jer je ova sobica dva sa dva. Iznenađujuće, učitelj je odlično pričao engleski. Još čudnije, i deca. Ušao je i ostatak ekipe i saznajemo da ovo nije samo učionica, to je cela škola u koju ide 15 đaka. Sa lica mi kaplju grašci znoja, mislim da ću se onesvestiti od toplote, a oni mirno pišu kao da im je klima iznad glave. U tom trenutku su bili na času matematike.

Učitelj je pomagao deci od 7-8 godina, dok je uzrast dece koja su sama učila bio 10-11.

Učiteljica u meni se probudila i nisam odolela da im ne postavim bezbroj pitanja.

Ono što me je oduvalo su bila njihova pitanja. Dečak od 11 godina me je pitao šta su moje ambicije i hobiji. Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim šta me zapravo pita. Kada sam odgovorila i pitala ga isto, odgovorio mi je da želi da postane doktor. Druga devojčica je rekla inžinjer, treća stidljivo pevačica. 

Rastali smo se uz našu zahvalnost što su nam dopustili da naučimo tako važnu životnu lekciju. Dali su nam po jabuku, a mi njima keks.

Ova deca nemaju ništa, a toliko su srećna i puna energije i nade.

I znam da ni naše zemlje nisu sjajne i da postoje ljudi koji žive živote slične ovima. Prošli smo kroz svašta, nije nam bilo lako, ali kako više putujem u ovakve predele, osećam da smo privilegovani samim tim što smo se rodili u koliko toliko razvijenim zemljama.  Setite se ove dece kada pomislite na je nama najteže i da nam je uvek kriv neko drugi. 

Kada se već smrklo, izašli smo iz sela i nekako našli put do glavne ulice gde smo uhvatili taksi do Inya jezera. Deo oko njega je skroz drugačiji od svega što smo do sada videli. Moderni hoteli, nove zgrade, uređeno šetalište i park. U novom Jangonu bi se možda i moglo živeti.

Nismo se mnogo zadržavali jer smo za dva sata imali autobus do Bagana. 

Karte smo kupili ranije online i noćna vožnja u trajanju od 9 sati (oko 700 km) nas je koštala po 15 $. Preporučujem kompaniju JJ express.

Stanica sa koje idu autobusi do Bagana je na 12 km od centra, ali uzmite u obzir večernje gužve i krenite makar sat vremena ranije. 

Nikada nisam putovala toliko dobrim autobusom. Široka sedišta sa delom koji se može ispružiti, tako da praktično imate krevet. Jastuci, ćebad... Jedino je falio WiFi koji su rekli da ćemo imati.

BAGAN

Celu noć smo prespavali, tako da čim smo stigli krećemo u obilazak. Autobuska stanica u Baganu se nalazi oko 5 km od centra. Na putu do smeštaja, morali smo da se zaustavimo na punktu gde se kupuju propusnice za posetu starom Baganu. 25000 kjata (oko 18 $) za 3 dana. Možete platiti i u dolarima ili evrima, ali po lošijem kursu, tako da savetujem da ponesete kjate. 

U hotelu smo saznali da možemo da iznajmimo vozača sa automobilom za ceo dan po ceni od oko 50 $. Ponuda nam se učinila dobra i samo što smo potvrdili vožnju, ispred hotela smo naišli na tuk-tuk koji nam je istu rutu ponudio za nepunih 20. 

Otkazali smo auto i krenuli sa mlađanim vozačem u teksas NIKE jaknici i pocepanim farmerkama koji nije znao reč engleskog. Jedino zbog toga bi vredelo uzimati skuplju turu, da biste nešto i čuli. Pored auta i tuk-tuka, možete iznajmiti i e-bike, neku vrstu mini motora. Putevi su dobri, gužvi nema, tako da moja preporuka i za ovaj vid obilaska.

Bagan mi je bio prva asocijacija na Mjanmar.

Divila sam se fotografijama drevnih hramova starih preko 1000 godina, balona u svitanje, nestvarnih zalazaka sunca. Posle haosa u Jangonu nisam mogla da dočekam jedno ovako mirno i spiritualno mesto gde se nalazi oko 2000 budističkih hramova.

Prvo razočarenje sam doživela kada sam videla da se ispred skoro svakog hrama nalazi brdo tezgi sa suvenirima i prodavci malo drugačiji od onih u Jangonu. Nije više bilo mirnog razgledanja bez pritiska da nešto kupite. Jasno mi je da oni ovde žive od turista, ali nekako mi se ta slika nije uklapala u to što ovo mesto predstavlja. 

Suveniri karakteristični za Bagan su ručno ocrtane kutijice od bambusa. Ovde možete posetiti i fabriku gde se prave, ali mi ovaj put nismo imali vremena. 

Neke ćete naći na tezgama, a mnoge ih nose u rukama. Ja sam jednu platila manje od 1$, pa da znate koju cenu da ponudite.

Cenjkajte se, ali budite i realni. Nama dolar ili dva razlike ne znače ništa, a njima  mnogo. 

,,Lucky money”, to vam kažu svaki put kada nešto pazarite, od novčanica naprave lepezu i par puta je prodrmaju.

Baš o jednoj prodavačici ovih kutijica, Momi, želim da napišem par reči više. 

Pošto sam kutijicu već kupila, Momine mi nisu bile potrebne, nisam puno pažnje obraćala na nju. Malo smo popričale, jer je bila jedna od retkih ljudi koji su znali engleski. Rekla mi je da je udata već dve godine, da joj je muž kuvar, ali da ipak ona kuva kod kuće i pokazala slike sa venčanja. Verovatno ste primetili kako volim da nosim karmine jakih boja. To je i ona prvo primetila na meni. Pitala me je, ako neću ništa da kupim, da li mogu da joj dam karmin koji sam u tom trenutku imala na usnama. Rekla mi je kako mi nije potreban, da sam dovoljno lepa i bez njega. Ja sam se našalila pa sam rekla da ona već ima muža, pa je zato meni potrebniji. Ostao mi je u hotelu, pa nisam mogla da joj da poklonim. 

Izdvajala se od ostalih prodavačica, imala je neki prkos u očima. Rastali smo se i iskreno brzo sam zaboravila na nju. Do sledećeg jutra na koje ću se vratiti kroz par rečenica. 

U Baganu smo nailazili na muškarce koji su nosili špilove novčanica iz raznih krajeva sveta. Priču su započinjali tražeći novčanicu iz naše zemlje. Prvo kažu da im je to hobi, pa kada se vi oduševite i date im, onda pokušavaju da vam to prodaju. Svaka im čast na ideji.

Malo duže smo se zadržali kod Bupaya pagode na obali Ajejarvadi reke koja se od ostalih izdvajala po novijem izgledu i zlatnoj kupoli koju zovu zlatni kamen, iako je izgrađena kada i ostale. 

Dok su se momci šećkali okolo, sela sam u hlad pored statue neke životinje, ličila mi je na mešavinu lava i zmaja. Stidljivo mi je prišla ženica u četrdesetim godinama, buckasta, okruglog lica sa iscrtanim zlatnim listovima na obrazima. Povukla me je za ruku i ponovila više puta ,,foto, foto...”. Čim sam ustala oko mene se stvorilo još 6 članova njene porodice. Slikali su nas sa 3 telefona, a na kraju me je od sreće i zagrlila. Tada sam i ja morala da dam svoj telefon, da mi ova uspomena ostane zauvek zabeležena.

Potom su stali u red, čekajući svoj momenat za fotografiju sa verovatno najvišom ženom koju su ikada videli. Izgrlili smo se i pozdravili. Posle par sekundi, najmladja je dotrčala opet do mene po još jedan selfie. Kada sam joj rekla,,Facebook” i uzela njen telefon da ukucam svoje ime, kao da je dobila sedmicu na lotou. Poljubila me je i rekla ,,I love you''.

Drugo razočarenje je bio zalazak sunca koji sam zamišljala da ćemo dočekati na mirnom mestu, sa pogledom na ceo stari Bagan. Medjutim, vozač nas je doveo na neko brdašce gde je oko nas bio mali milion drugih ljudi koji su došli ranije i zauzeli mesto pored ograde, tako da smo jedva mogli nešto da vidimo. Hramovi su bili previše udaljeni, teško su se golim okom mogli videti, a kamoli kamerom telefona. Najbolje fotografije sam izvukla kada sam sišla u podnožje brdašca i lutala sama dok su se drugi gurali na vrhu.

Naravoučenije- ne verujte svemu što vidite na Instagramu.

Ono što je Kapadokija za Tursku, to je Bagan za Mjanmar. U pola 6 narednog dana smo krenuli da čekamo uzletanje stotine balona iznad hramova. Poluotvorenih očiju, praznog stomaka, ogrnuta ćebetom jer je tuk-tuk skroz otvoren, a nije najprijatnije kada vas šiba hladan vetar dok je još noć. U sebi se još jedem zbog juče, što se nismo bolje raspitali gde da čekamo zalazak sunca i molim Boga da izlazak bude na boljem mestu. Opet imamo istog vozača, ali njegov engleski nije dovoljno dobar da razume da želimo da svitanje dočekamo na nekoj od pagoda, a ne okruženi morem ljudi.

Ostalo je svega par pagoda na koje je i dalje dozvoljeno penjanje i da biste ih našli potreban vam je lokalac koji dobro poznaje ove predele. Posle smo saznali da infomacije od koristi možete naći i u aplikaciji MAPS.ME. 

Stižemo na neki mostić i sada mi je već smešno. Razmišljam kako ću da ocrnim sve ono što sam toliko dugo želela da vidim. Sa druge strane, znam da je nemoguće da su sve fotografije koje sam videla isfotošopirane i da mora postojati način da dobijemo bolji pogled. U opštoj ludnici na mostiću sam prepoznala Momine krupne obraze, a i ona moj karmin. Primetila je i da je drugačiji od jučerašnjeg, rekla mi je da joj se onaj više svidjao. Pitala sam je da nam pomogne da dodjemo do neke pagode da bismo videli izlazak sunca na drugom mestu. Pita koliko nas je, ja kažem troje. Za minut je našla dva motora i krenuli smo.

Sunce je krenulo da izlazi kada smo počeli da se penjemo na pagodu. Na vrhu smo i sve je vredelo.

Tu je još par turista, ali je pagoda toliko velika da smo mogli da odemo sa druge strane i da se osamimo. Baloni poleću, toplije je.

Pomogla nam je da se popnemo, snimamo, fotografišemo. Dobro se razumela u modele telefona. Kod sebe sam imala kozmetiku od divne Jasmine sa kojom saradjujem i bez razmišljanja joj poklonila.

Nije tražila novac za uslugu, samo da kupimo nešto od nje. Rekla sam joj u kom sam hotelu i da ako i dalje želi karmin od juče da dođe sa nama. Sela je na svoj motorić i bila ispred hotela i pre nas... 
 
Nadam se da sada nosi svoj novi karmin i da joj donosi puno mušterija.

Vratili smo se u hotel već oko 8, doručkovali, ubacili kofere u tuk-tuk koji nas je odvezao do autobuske stanice, u 9:15 ušli u bus koji po redu vožnje kreće u 9 i za par minuta bili na putu za Mandalaj. Platili smo ga 9000 kjata (7$) i za 5 sati stigli.

Doduše samo Dejan i ja, jer su Robi i Igor bili veći avanturisti i krenuli stopom, pa im je bilo potrebno više vremena.

MANDALAJ 

Prvo veče u Mandalaju sam provela u krevetu, nisam imala snage za ponovno jurcanje.

U Mandalaju smo imali najviše aktivnosti i našli pregršt lokacija. Ono što ne smete propustiti je obilazak 4 drevna grada, svaki na oko pola h vožnje. Sagaing, Inwa, Migung i Amarapura. Za ovu turu smo odvojili ceo dan i opet nismo stigli sve da obidjemo. Krenuli smo od Sagaing-a.

Usput se slušalo sve od Ace Lukasa, preko Nevernih beba, do despasita. Vozač tuk-tuka je imao zvučnik i internet, kao da je znao da nam je baš to nedostajalo da upotpunimo atmosferu.

Tuk-tuk je stao ispred neke prodavnice i vozač nam rekao ,,go,go”. Par minuta je bilo potrebno da shvatimo da se pored prodavnice nalaze uske stepenice. Pretpostavili smo da vode do nekog hrama. Kada smo posle 15 minuta videli da stepenicama nema kraja, zbog velike vrućine smo hteli da se vratimo nazad. Kako smo već dosta odmakli, odlučili smo da izdržimo još 5 minuta, pa ako se ništa ne pojavi, vratićemo se. Dok smo se mi preznojavali, pored nas su trčkarali mali monasi, naviknuti na ove temperature.

Kada smo stigli do vrha, prvo smo naišli na vidikovac u dvorištu hrama koji nam je ukazivao da smo se popeli na vrh brda. Pogled je bio zanimljiv jer smo mogli da vidimo mnoštvo belih hramova sa zlatnim kupolama, nekako nabacanih na obronke brda. Hram je bio dosta drugačiji od onih koje sam u Aziji do sada vidjala.

Zlato je bilo tu, bez toga maltene da nema budističkog hrama, ali su mi se posebno dopale pastelne boje pločica na zidovima i podovima.

Na prvi pogled postavljene bez reda, a na drugi savršeno poredjane. U hramu smo sreli i grupu od desetak učiteljica, sa kojima smo se posle sretali na svakoj narednoj lokaciji. Ovo im je bio službeni put, da se bolje upoznaju sa istorijom i kulturom svoje zemlje. 

U Mingunu smo obišli pagode vrlo čudnih imena. Prva je bila ,,Pahtodawgyi'' koja je poznata po tome što izgleda kao da će raspadne. Jedna je od retkih koja ni nema neku duhovnu vrednost, jer nikada nije izgrađena do kraja. Od zamišljenih 150 m došlo se do samo 50. 

Pukotine koje se danas mogu videti su posledica velikog zemljotresa koji je pogodio ove krajeve nedugo posle započinjanja gradnje.

Ono što mi je bilo zanimljivije od same pagode su bile statue slonova preko puta nje.

Na pešačkoj udaljenosti se nalazi bela ,,Hsinbyume'' pagoda, a na putu do nje smo prošli pored najtežeg i dalje funkcionišućeg zvona. Ovo zvono je od posebne vrednosti među vernicima jer kada monah učini neko izuzetno dobro delo, on pozvoni da bi obavestio druge i da bi podelili zasluge. 

Na ulazu u ,,Hsinbyume'' pagodu će vas dočekati dečica koja će vam ponuditi svoje fotografske usluge. Prihvatite, jer su fotografije koje ćete u nastavku videti njihovih ruku delo. Za koji dolar možete iznajmiti i kišobran, pa ćete imati kompletnu opremu za photoshooting.

Kako smo na ovom putovanju stalno negde kasnili, tako smo zakasnili na zalazak sunca na U Bein mostu, što se navodi kao jedna od obaveznih aktivnosti prilikom posete Mandalaju. Most je od centra grada udaljen oko 45 minuta, pa se dobro preračunajte pre nego što krenete.

Poslednji dan u Mjanmaru smo proveli obilazeći centar Mandalaja. 

Prva na spisku-Kraljevska palata. Kada smo pitali na recepciji hotela da li do nje možemo peške, rekli su da, udaljena je samo 600 m. 

600 m do palate se pretvorilo u pola sata šetanja. Negde na pola puta smo videli momčića sa tek proklijalim brkovima i mladežom iz koga je izlazilo 3 dugačke dlake kako sedi na klupi i gleda u reku. Već očajni smo ga pitali koliko do glavnog ulaza. Vrlo razgovetno nam je odgovorio još 15 minuta. Nije nam se svideo odgovor, ali šta je tu je, nazad nije imalo smisla da se vraćamo. Nekako nonšalantno nam se priključio i rekao kako nas poznaje, njegov drug radi u Mansion hostelu, gde smo bili smešteni. Prvo nas je pitao koliko jezika govorimo i kroz priču smo shvatili da zna većinu svetskih jezika na A2 nivou.
Sve vreme nas je pratio, mislim da je želeo da vežba engleski.

Kada smo konačno stigli do mesta gde se kupuju karte (10000 kjata-9$), shvatili smo da ima još oko 800-900 m do samog ulaza u palatu i pošto smo bili lenji da šetamo platili smo nekim ženicama da nas dovezu do nje za po 1000 kjata. 

Ne brinite, nismo se vozili na ovom motoriću, nas je bilo samo troje na jednom. 

Poslednja kraljevska palata poslednje kraljevske porodice je zapravo skup manjih kuća, sve zajedno me je podsećalo na neki napušteni grad jer je dosta oronulo. Mislim da nije toliko toplo i da sam se našla ovde u sumrak da bi bilo vrlo jezivo.

Posle nje smo krenule do podnožja Mandalaj brda i ,,Kuthodaw'' pagode. Tog dana smo videli mnogo maturanata, a najveći broj se fotografisao upravo u dvorištu ove pagode, pa smo pokupili par poza i od njih.

Na mojim obrazima možete primetiti zlatkaste listove, iscrtane od strane jedne devojčice u Mandalaju.

U pitanju je krema koju većina ljudi u Mjanmaru stavlja svaki dan. Zapravo je više konzistencije paste. Dobija se od ,,tanaka” drveta. Kora se samelje i pomeša sa vodom. Hladi i štiti od sunca u isto vreme.

Kada naidjete na žene koje iscrtavaju ove listove, ne morate im platiti za to, one za uzvrat samo traže da nešto kupite od njih. Ova tetovaža bude gotova za manje od minut, brzo se stvrdne i posle vam je potrebno dosta vode da biste je skinuli.

U Mjanmaru smo obilazili puno hramova i brzo mi je nestalo prikladne odeće. Dobro je što čak i ako nemate puno stvari koje bi bile nosive u hramovima, svuda možete kupiti ovakve komplete ili haljinice raznih dezena za oko 5-10 $. Materijal je vrlo udoban, lagan, a jedva sam se odlučila za kombinaciju boja jer ih ima previše. I šešir sam kupila ovde za 3-4 $. Verujem da sam mogla da se cenjkam za obe stvari, ali mi je prva cena koju su rekli bila toliko povoljna da nisam imala srca. Žao mi je samo što nemam dovoljno mesta da ponesem još neki šešir, pogotovo što sam našla tezge na kojima se prodaju oni sa obodom prečnika i od pola metra, kakve nigde do sada nisam pronašla. Čak i ako sam ih videla negde online, cene su bile baš visoke, dok su ovde ispod 10 $. Tako da ako dolazite u Mjanmar, nemojte do vrha napuniti kofer, ovde ćete sigurno naći nešto što ćete želeti da ponesete kući.

Biću iskrena i reći ću da Mjanmar možda nije toliko zanimljiv kao Tajland, Bali, Šri Lanka i ostale azijske zemlje, ali nigde nećete naći bolje ljude. 

Kada smo napuštali Mjanmar, na kontroli pasoša mi je carinik rekao ,,beautiful'', što mislim da dovoljno govori o njihovoj otvorenosti i spontanosti.

Do nekog sledećeg puta, TATA Mjanmare (tata znači ćao na burmanskom jeziku)!

SMEŠTAJ

Jangon- Airbnb, 10 $ za dvokrevetnu sobu.

Ako još nemate nalog na Airbnb-u, preko sledećeg linka ga možete napraviti i dobiti popust od 50$ na prvu rezervaciju https://www.airbnb.co.uk/c/jovanak487?currency=USD

Bagan- Shwe Nadi Guest House, 14$ za dvokrevetnu sobu sa doručkom

Mandalay- Mansion hostel, 30$ za četvorokrevetnu sobu sa doručkom

Ako imate bilo kakva pitanja možete mi se javiti na mail jovanakvrzic7@gmail.com ili putem društvenih mreža Facebook ili Instagram.