Bali. Ostrvo u Indoneziji. Ostrvo Bogova. Ovo putovanje sam planirala za januar 2019. Kako ne ide uvek sve po planu, tako sam se ja par sati pre leta razbolela i morala da ga otkažem. Možda januar nije bio pravi trenutak za putovanje, kažu da je tada vreme najlošije, kišna sezona je u punom jeku (traje od oktobra do aprila). U martu, kada se moj san o Baliju konačno ostvario, vreme je bilo za poželeti. Samo jedan kišni dan, temperatura između 25-30 stepeni, nebo sa dosta oblaka, taman da bude ugodnije šetati. Cene su i dalje niže nego u sezoni i nema toliko turista.
Do najvećeg grada Denpasara smo letele kompanijom Qatar airways preko Dohe.
Karta za Bali se iz Beograda u svakom trenutku može naći za oko 800 evra, ali ako nemate određeni datum kada želite da putujete, pratite akcije. Mi smo uspele da nađemo povratnu kartu iz Sarajeva za 450 evra.
Ako na Bali dolazite kada je kod nas zima, spremite sa na temperaturni šok kada sletite, sparina je ogromna.
Vakcinacija nije potrebna, samo ponesite neko sredstvo protiv komaraca i mackajte se stalno jer ih ima previše.
Prvih 5 noći smo rezervisale u Seminjaku, gradu na oko 10 km od aerodroma. Cena taksija za tu udaljenost ne bi trebalo da bude veća od 15$. Kada izađete sa aerodroma saleteće vas stotine taksista i nudiće vam neke nerealne cene, ali vi recite koliko nudite i ne pristajte na više. Na aerodromu promenite tek toliko novca da imate za prvi dan jer je kurs bolji u menjačnicama izvan aerodroma. Valuta je Indonezijska rupija. U martu 2019. se za 1 američki dolar moglo dobiti oko 14000 rupija. Takođe, na aerodromu će mnogi pokušati da vam uvale sim kartice, ali su i one jeftinije napolju.
Kada na mapi vidite udaljenost od 10 km pomislićete da ćete za desetak minuta biti pod tušem u smeštaju. Ipak, na Baliju 10 km znači sat vremena. Ako imate sreće. Mi nismo, vozile smo se 2 sata jer vozač nije mogao da potrefi adresu, tako da spremite broj telefona od smeštaja da bi vozač mogao da stupi u kontakt sa njima ako se zagubi.
Jedna od većih zabluda je da je Bali jako jeftin. Jedino što je jako jeftino je smeštaj. Dobru hotelsku sobu možete naći već za 30$ po danu. Sve ostale cene su podređene turistima. Mnogi restorani su skuplji nego u Srbiji. Baš jeftine obroke ćete naći na mestima gde jedu lokalci. Za sve znamenitosti se plaća ulaz od par do 10 $.
KAKO SE KRETATI KROZ BALI?
Ako niste iskusan vozač motora, moja preporuka je da unajmite vozača. Nemojte pokušavati da sami iznajmljujete auto jer ćete brzo poludeti od haosa u saobraćaju. Vozač će vas koštati od 35-50$ dnevno i ukoliko vas je više, nema šanse da drugačije možete jeftinije proći.
Naš vozač Edi nam je pre dolaska ponudio više opcija dnevnih izleta sa cenama. On ima neki svoj plan obilaska, ali su uvek moguće izmene. Bitno je samo da mu na vreme kažete koje dane biste ga unajmile. Čak iako je on tada zauzet, poslaće vam kolegu.
Ako koristite Uber ili slične aplikacije, oduševićete se aplikacijom GoJek, gde pored naručivanja taksija i hrane možete naručiti i vozača na motoru. Razdaljine od po nekoliko kilometara vas neće koštati više od dolar ili dva. Razlika u odnosu na Uber je što se ovde preferira plaćanje gotovinom.
Pored GoJek aplikacije, za naručivanje taksija možete koristiti i Grab, ali su cene više. Grab je popularniji u ostalim delovima jugoistočne Azije.
Ove aplikacije se koriste za kraće razdaljine, do 15-20 km.
KOLIKO DANA JE POTREBNO?
Mi smo imale 9 noćenja, ali bih preporučila makar 14, da biste imali i dane samo za odmor. Delovalo mi je da smo mi svih 9 dana samo jurcali.
PLAN PUTA
- DAN
Spremite se na rano ustajanje jer iako je Bali veličine 150 sa 100 m i sve je blizu, sporo ćete se voziti zbog ogromnih gužvi.
Dan smo započele u jednom od najpopularnijih kafića na Baliju, KYND COMUNITY. Bile smo prvi gosti pa smo mogle da zauzmemo najtraženije mesto kod natpisa ,,Another day in paradise’’.
Ono što sam odmah primetila je da je Bali raj za vegane i ljude koji vode računa o ishrani. Sve je sveže i zdravo.
Brine se i o okolini pa su na ostrvu zabranjene plastične slamčice, većina restorana služi metalne koje se mogu koristiti više puta. Cene su baš jake, skoro kao u evropskim gradovima, ali pošto ovakvu hranu nemam priliku da često jedem nije mi bilo žao da platim više. Doručak sa fotografije nas je koštao oko 30$.
Kada smo oko 8:30 napuštale kafić, bio je skoro pun, pa nemojte biti lenji jer je doživljaj skroz drugačiji kada je gužva.
Sigurno vam je sledeća fotografija jedna od glavnih asocijacija na Bali. Možda ste, kao i ja, mislili da je to neka stara kapija, nešto istorijski vredno. To je samo ulaz u luksuzno odmaralište, Handara golf resort.
Vlasnici su se dosetili da bi mogli da unovče to što se svi ispred nje fotografišu, pa ćete morati da izdvojite oko 3$ za selfie ticket da biste dobili tu klasičnu Bali fotografiju.
Posle sam se navikla na plaćanje da bih se fotografisala.
U delu WanaGiri imate brdo fotogeničnih postavki koje ću prikazati na sledećim fotografijama. Sve su jedna pored druge i vidljive su spolja, pa na licu mesta možete odlučiti šta vam se najviše dopada. Cena ulaza je 5-10$ i možete se zadržati koliko želite, a radnici će vam rado pomoći u dobijanju savršene fotke.
Dan smo htele da završimo na nekim pirinčanim poljima i taman smo imale vremena za brzo osveženje u Banyumala vodopadima.
Iako volim vodopade, nagledala sam ih se mnogo, pa sam zbog nedostatka vremena odlučila da ovi budu jedini koje ću posetiti na Baliju. Ako vam raspored nije gust kao nama, svakako bih preporučila posetu još nekih.
Jatuwilah pirinčana polja su se ispostavila kao dobar izbor jer nisu toliko popularna pa samim tim nema previše ljudi.
Ipak, taj momenat da smo skoro skroz same nas je doveo do toga da smo se izgubile i kako nije bilo nikoga da nam pokaže pravi put lutale jedno 2 sata dok konačno nismo stigle do pogleda na polja. Pirinču je potrebno mnogo vode da bi rastao pa hod po poljima uopšte nije glamurozan i najbolje je da hodate bosi da ne biste ostali bez sandale kao ja. Noge će vam biti blatnjave i mokre.
Toliko smo bile umorne od tumaranja po suncu bez hrane i vode, da nemam ni mnogo fotografija.
Prvo veče u Seminjaku je obeležilo balinežansko venčanje. Pretpostavljam da se radilo o bogatim ljudima jer je cela glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj. Sve je mnogo mirnije nego kod nas, puštala se lagana muzika i ljudi su uglavnom sedeli na stolicama postavljenim u redove.
Ljudi su bili obučeni u tradicionalne nošnje, a na ženama sam primetila jaču šminku od one preko dana.
2. DAN
Izlet na ostrvo Nusa Penida nas je po osobi nas je koštao oko 60$. Vozač je u 7 ujutru došao po vas i dovezao do mesta Sanur i brodova koji voze na susedno ostrvce. Tu nam je pokazao kako da uzmemo svoje karte za trajekt i ostavio, pa nas je na Nusi Penidi čekao novi vozač. Tura je uključivala i skroman ručak.
Prva stanica nam je bio Kristalni zaliv (Crystal Bay) i javna plaža mnogo lepša od onih na Baliju.
Legenda kaže da su ovo mesto naseljavali veštaci i zli demoni. Da bi održali ravnotezu između dobra i zla, Bogovi su ljudima koji su se ovde doselili podarili najtoplija srca i rajsko mesto za život.
Još jedna neizostavna fotka koju morate napraviti kada ste na Baliju (iako je zapravo u pitanju skroz drugo ostrvo) je pogled na Kelinking plažu.
Ovo je bio jedan od retkih trenutaka kada nisam uživala. Bilo je pretoplo, a od ljudi sa selfi štapovima se nije moglo normalno šetati. Ne očekujte dobru fotografiju na stepenicama jer je na njima bukvalno čovek na čoveku.
Ako ste se pitali kako su nastale fotografije na kojima se sa visine vidi cela plaža, nije u pitanju dron nego vozač koji se popne na drvo.
Do plaže se stiže improvizovanim stepenicama, za koje je potrebno da imate planinarsko iskustvo da biste se spustili.
Dole sam videla svega par peškira i bilo mi je žao što nismo imale više vremena da se i brčnemo.
Pored Kelinking, u toku ture smo otišle i do polomljene plaže (Broken beach). Ovaj prirodni bazen je nastao abrazijom okeana hiljadama i hiljadama godina. Abrazija je oblikovanje reljefa dejstvom snage talasa. ,,Rupa” je prečnika oko 100 metara i voda je toliko tirkizna da vas na trenutak zabole oči. Nažalost, litice su strme i nemoguće je prići vodi, pa smo samo iz daljine uživali u pogledu.
Nusa Penida je površinski malo ostrvo koje se lako može obići i motorom, ali čak iako ste iskusan vozač, zbog izrazito loših puteva put neće biti prijatno iskustvo. Ni kolima nije ništa bolje, na svakih 5 minuta sam mislila da ću se ispovraćati, vozač se prema autu ponašao kao da svaki dan može da ga menja.
Preporučila bih ostanak na Nusi Penidi makar 2 dana (jedno noćenje) jer smo za par sati provedenih ovde tek zagrebali njene lepote.
3. DAN
Jedini dan kada se osetilo da je u toku kišna sezona. Kiša je bez prestanka padala ceo dan, ali je zato zalazak sunca bio jedan od lepših koje sam u životu videla.
Čekale smo ga na plaži u Seminjaku.
Simbol ove plaže su kafići sa raznobojnim lazy bag-ovima.
Najpopularniji je La Plancha. Nije bitno u koji sednete, svi imaju isti pogled, samo su negde lazy beg-ovi noviji, a negde stariji.
Prošetajte plažom pa sami izaberite onaj koji vam se najviše dopada.
Plaže na Baliju su idealne za surfere, ali ne i za kupače. Talasi su visoki i dugo je plitko. Za ljubitelje kupanja preporučujem posetu nekom od susednih ostrva.
4. DAN
Uz pomoć GoJek aplikacije smo naručile vozače na skuterima. Ova vožnja sa lokalcima kroz haos na ulicama mi je jedno od boljih iskustava, sve vreme sam se smejala. Malo trotoarom, malo kroz pijacu i stigle smo do grada Čangu, poznatog po mnogobrojnim hipsterskim kafićima. 7 km od Seminjaka do Čangua je skuterom koštalo manje od 2 $.
Dobila sam poziv od novootvorenog Lola Shakin All Day u cilju promocije njihovog biznisa.
Mogu da kažem da ne pamtim kada sam bolje šejkove probala.
Duž cele ulice u kojoj se ovaj kafić nalazi je i mnoštvo drugih sličnih kafića, teško je izabrati najfotogeničniji.
Drugu polovinu dana smo iskoristile za posetu beach bar-u La Brisa. Pored Čangua, mesta sa zanimljivim beach bar-ovima su Nusa Dua, Kuta, Džimbaran (Jimbaran)… Po rečima lokalaca, a i istraživanju koje sam obavila, ako imate vremena za samo jedan birajte La Brisu.
U gotovo svim ćete imati uslov za sto. U La Brisi on iznosi oko 50 $, a ne morate praviti rezervaciju unapred ukoliko ne želite jedan od stolova koji su skoro skroz na obali.
Pored La Brise, među zanimljivijim se ističu i Potato Head, Kudeta, The Lawn… Trenutak koji svi čekaju je zalazak sunca, pa probajte da dođete makar 2 sata ranije da biste zauzeli svoje mesto.
Iz Čangua do Seminjaka smo se morale vratiti taksijem koji smo našle na licu mesta (cena 10$), jer su u pojedinim delovima Balija aplikacije GoJek i Grab zabranjene, što znači da vozilom naručenim preko njih možete doći dovde, ali ga ne možete naručiti.
5. DAN
Opet nas je čekao dan gde smo većinu vremena provele u autu. Prva stanica nam je bila fabrika gde žene ručno izrađuju saronge, deo tradicionalne balinežanske nošnje.
Pošto je na ovakvim mestima sve ručno rađeno, cene su u skladu sa tim. Na nekoj lokalnoj pijaci sarong možete kupiti po ceni 5-10 $, dok je ovde najjeftiniji bio oko 50 $.
Potom smo se uputile u fabriku srebra gde su nas upoznali sa procesom dobijanja nakita od samog početka.
Inače ne volim ovakve posete gde je sve zapravo namenjeno turistima i tome da se što više novca potroši, ali mi na Baliju to nije smetalo. Ljudi nisu bili napadni i dosadni, kao na primer u Maroku, tako da sam rado kupila srebrni prsten i nije mi bilo žao iako znam da bih ga negde drugo platila jeftinije. Uvek sam za podržavanje lokalnih biznisa, pod uslovom da nisam tretirana isključivo kao kupac.
Iako nisam kafopija, radovala sam sa poseti plantaža najskuplje kafe na svetu-Luwak. Ono što je zanimljivo u vezi nje je da se dobija ,,iz stomaka” male životinje nalik na mačku (prvi put sam ovde čula za njeno ime-civet).
Civet se penje po drveću arabusta kafe odakle bira najbolja zrna čiju spoljašnjost odgrize, a tvrdu unutrašnjost proguta. Želudačnim sokovima se uklanjaju supstance koje čine kafu gorkom. Kada se civet,,olakša”, zrna se skupljaju, čiste, suše na Suncu i melju. Cena u Indoneziji je oko 200 dolara za 1 kg. U drugim zemljama cena može ići i do 500 dolara. Mnogobrojne plantaže prodaju upravo ovu kafu, a imali smo prilike i da uživo vidimo civete koji vole da spavaju, pa smo ih i zatekli u tom stanju.
Plantaža koju smo mi posetili se zove Lumbung sari house of Luwak coffee. Šolja Luwak kafe košta oko 5 dolara, a pored toga moguće je besplatno degustirati razne vrste kafa i čajeva.
Omiljene su mi bile od kokosa i vanile, a od čajeva sam kući ponela onaj od mangostina i kurkume.
Poseta Baliju ne bi bila potpuna bez ljuljanja na ekstremno visokim ljuljaškama. Jako se bojim visine i do poslednjeg trenutka nisam bila sigurna hoću li biti dovoljno hrabra da se popnem na ljuljašku... Celo telo mi se treslo, ali kada sam poletela, svi strahovi su nestali. Vetar, miris prirode, beskrajno zelenilo...
jedino što sam osećala. Ova ljuljaška se nalazi u Luwak plantaži kafe blizu Ubuda u središnjem delu Balija.
Cena jedne ,,vožnje’’ je oko 15 dolara. Možete birati između više ljuljaški (od 10 do 25 dolara). Ako želite fotografije na kojima ćete biti više od tačkice medju palmama, zaboravite na telefon.
Spakujte fotoaparat ili pripremite još 10 dolara za slike sa njihovog fotoaparata.
Turu smo završile u Ubudu, gradu u središnjem delu Balija, koji je bio naš dom naredna 3 dana.
6. DAN
Ubud je gradić okružen gustom šumom, spoj tradicije i modernog. Duž glavne ulice se smenjuju prodavnice garderobe, suvenira, kafića, spa centri i hramovi. Ako tražite šešire, torbice, lanene haljine, Ubud je pravo mesto za kupovinu, samo upitajte nekoga u kom pravcu je Ubud market. Većinu grada možete peške obići.
U Ubudu se nalazi jedna od glavnih turističkih atrakcija Balija, Sacred Monkey Forest.
Ovde živi 700 dugorepih majmuna. Majmuni slobodno trčkaraju i ponašaju se kao da su sami.
Ako procene da imate hranu ili nešto drugo zanimljivo, neretko će vam skočiti na glavu i zgrabiti torbu. Strogo ih je zabranjeno hraniti bilo čime osim bananama koje se mogu dobiti na ulazu. Pored banana, jedu i neku vrstu slatkog krompira, kukuruz, papaju... nisu agresivni, ali ih ne bi trebalo gledati direktno u oči niti maziti bebe, jer su majke naročito osetljive.
U šumi su i tri hrama, koja su, za vreme naše posete, bile otvorene samo za Balinežane. Ulaz košta oko 6 dolara.
Posle ova sata jurcanja za majmunima, došao je red za opuštanje.
Nikada nisam bila u mestu koje na tako maloj površini ima toliko spa centara. Cene variraju, pa je najbolje da obiđete više salona i opredelite se za onaj koji po vama ima najbolji odnos cene i usluge.
Mi smo se opredelile za poludnevni tretman u ,,Venezia day spa’’ centru, koji se nalazi odmah ispred ulaza u Monkey Forest. Za oko 4 sata smo uživale u cvetnoj kupci, masaži celog tela, tretmanu lica sa krastavcima i pranju kose.
Sve cene njihovih usluga možete pogledati ovde.
7. DAN
Ovaj dan smo odlučile da se maksimalno razmazimo, pa smo jutro provele u Udaya resort-u, jednom od luksuznijih hotela u ovoj oblasti. Razlog posete je bila njihova čuvena cvetna kupka u Kaveri spa centru. Na njihovom instagram profilu možete videti i odabrati kako želite da vam cveće bude raspoređeno.
Dolazak je potrebno najaviti par dana ranije, da biste na vreme rezervisali svoj termin i dali im dovoljno vremena da sve pripreme. Najviše me je zanimalo kako cvetovi ostanu na površini vode tako dugo i dobila sam objašnjenje da se cvetovi drže desetak sati u frižideru i tako hladni se slažu po površini vrele vode. Ta razlika u temperaturi im omogućava plutanje.
Cena je 25 dolara za jednu osobu ili 40 za dve i kupka je vaša 45 minuta.
Nama se na kraju desio peh kada se moja saputnica okliznula i rasekla ruku, tako da budite pažljivi jer pod od kupke bude mokar, pa obavezno obucite papuče dok hodate po toj prostoriji.
Budite pametni pa kupite osiguranje ranije, a ne kao nas dve koje smo zaboravile, pa je drugarica morala da plati oko 50$ za usluge lekara.
Odlučila je da posetu lekaru odloži za malo posle, pa smo se nakon ukazane prve pomoći uputile u novi hotel, jedan od najlepših u koji sam u životu kročila.
Žalim što nismo rezervisale makar jedno veče u Kamandalu resort-u, verujem da bi vredelo svake pare. Ovako smo samo imale prilike da uživamo u plutajućem ručku u jednom od bazena. Plutajući ručak je, iako dosta skup (100 dolara za dve osobe), za sada moj omiljeni obrok ikada.
Čitala sam utiske ranije i neki su se žalili kako nije zgodno ovako jesti, kako je hrana samo lepo dekorisana, ali bezukusna… Kamandalu je premašio moja očekivanja. Imale smo ceo bazen za sebe, tacna je vrlo stabilna, kao da jedete na običnom stolu, a hrana raznovrsna i ,,prste da poližeš”.
Postoje i jeftinije varijante ovog iskustva, ako vam se ne izdvaja toliko novca za jedan obrok, ali bih se ja rado opet vratila isključivo ovde. Kao i za Udayu, bilo bi dobro napraviti rezervaciju unapred.
8. DAN
Novi dan smo započele već u 4 ujutru, da bismo do Lempuyang hrama stigle pre svitanja.
Dugo sam bila u ubeđenju da je ispred Lempujang hrama veliko jezero koje stvara magičnu refleksiju.
Ipak, u pitanju je samo jako spretan momak sa ogledalom koje namesti ispred aparata.
Prilikom ulaska u hram je potrebno dati donaciju po želji, a i fotograf očekuje bakšiš. Ako dodjete posle 8 i poželite ovakvu fotografiju, spremite se na čekanje i do 3 sata. Iako sam hram na mene nije ostavio nikakav poseban utisak, pogled na vulkan u svitanje je vredan ustajanja. Svi posetioci moraju da obuku sarong, dok žene moraju da pokupe kosu i pokriju ramena.
Sarong možete iznajmiti za neku simboličnu sumu. Zabranjeno je slikati se u joga položajima, kao i ulaziti sa bebama mlađim od 3 meseca (u balinežanskoj Hindu kulturi, pre nego što beba napuni 3 meseca, smatra se da joj duša nije čista, pa se za proslavu 3. meseca života organizuje obred koji je pročišćava i povezuje sa zemljom). Takođe, žene bi trebalo da se suzdrže od posete hramovima za vreme menstruacije.
Dok smo se vozile do sledeće lokacije bilo mi je žao što nikako ne mogu sebe da nateram da ustajem ovako rano i inače. U 6-7 ujutru se odvija skroz drugačiji život, a posmatranje izlaska sunca me uvek napuni posebnom energijom.
Nedaleko od Lempujang hrama, nalazi se Tirta Ganga, palata sagradjena pre šezdeset godina u kojoj je živela kraljevska porodica. Samo dvadesetak godina nakon izgradnje ju je velika erupcija obližnjeg vulkana skoro u potpunosti uništila. Zahvaljujući ljubavi lokalnog stanovništva prema ovom idiličnom mestu, brzo je obnovljena i danas izgleda kao i kada je izgrađena. Nazivaju je i Vodena palata jer njeno ime u bukvalnom prevodu znači Sveta voda sa Ganga.
Kamene ploče simbolišu lokvanje. Jezero je puno velikih narandžastih riba koje željno iščekuju turiste da ih hrane. Hranu za njih možete kupiti na ulazu.
Čim se približite vodi počinju da skaču da mi je za par sekundi pola haljine bilo mokro. Ulaz košta oko 3 dolara, a moguće je i kupati se u jezeru uz dolar skuplju kartu. Iako deluje neverovatno, pošto smo i ovde bili pre 8 časova, mogli smo da uživamo u razgledanju na miru.
Izrazila sam želju da vidim nešto ne toliko turističko i vozač nas je odveo do sela u kome je odrastao.
Usput smo prisustvovali jednoj od ceremonija u čast Bogova. Čuo se jedino zvuk zvončića. Scene koje sam tu videla su me podsetile na moje viđenje raja.
Kao i u svakom selu i ovde se ljudi najviše bave poljoprivredom.
Posetili smo i plantaže cveća i jezikom znakova razgovarali sa ženicama koje tamo rade i nisu baš navikle na upotrebu engleskog.
Nažalost ljudi koji ostanu na selu zarađuju tek toliko za puku egzistenciju, pa je to bio glavni razlog što je naš vozač odlučio da se preseli i posveti turizmu.
Dan je već predugo trajao, tako da dok smo došle do poslednje planirane lokacije, nije nam bilo ni do čega. I umor i velika gužva su učinili da preskočimo kupanje u svetoj vodi.
Poslednju noć na Baliju smo odlučile da provedemo na obali, ovog puta u Džimbaranu.
Pošto smo potrošile malo više od 100$ po osobi na smeštaj svih prethodnih dana, odlučile smo da se počastimo boravkom u jednom od najluksuznijih hotela na Baliju.
Preko booking.com smo rezervisale dva noćenja u Ayana resort-u, platile unapred bez mogućnosti povrata novca.
Misleći da ću imati cela dva dana za uživanje u ovom hotelu, veče kada smo se prijavile sam iskoristila za posetu sela u kome naš vozač živi sa porodicom.
Kuća sa dve sobe bez vrata je dom njemu, njegovoj ženi, tašti i troje dece. Kreveti su zapravo dušeci na podu.
Pomalo sam se osećala krivom znajući u kakvom hotelu odsedam, a kako teško ljudi žive. Ugostili su me najbolje što su umeli, uz kolačiće i čaj.
Osim njega i njegove žene niko nije znao engleski. Na zidu sobe sam videla par plakata po kojima sam zaključila da njegova tašta radi masaže. Odmah sam je pitala da li bi me masirala, želeći da im barem nekako novčano pomognem, a da se ne osete loše. Uz pomoć google translate-a ta žena mi je masirajući me rekla za svaki zdravstveni problem koji sam imala. Ona važi za seoskog doktora, jer mnoge ljude dovodi do izlečenja samo masažom. Tada mi je posebno bilo žao što nisam imala još dana ovde, jer sam osetila da bi mi tretmani sa njom pomogli.
Puna utisaka sam se vraćala do hotel i kroz glavu mi je prošlo da nešto nije u redu sa datumom kada se vraćamo kući. Počela sam da se preispitujem i shvatila da mi već sledeći dan uveče imamo let, a ne za dva dana kako smo prvobitno mislile.
Čim sam stigla, otrčale sam na recepciju i uz malo više ubeđivanja uspele smo da povratimo novac za tu poslednju noć.
9. DAN
Poslednji dan na Baliju je mogao biti katastrofalan da smo kasno shvatile da smo pomešale datume za povratak kući. Karta u jednom pravcu je u tom momentu iznosila oko 1000 $.
Već oko 12 smo morale da izađemo iz soba, ali su nam dopustili da ceo dan koristimo pogodnosti hotela i da ostavimo kofere na recepciji.
Iskreno, hotelska soba ne vredi novca koji smo dale, jer je na kraju to ipak samo malo veća obična soba.
Ono što opravdava cenu su bazeni, među kojima se ističe onaj napravljen na litici iznad plaže.
Ako se odlučite da provedete neko vreme u ovom hotelu, rezervišite i sto u Rock restoranu, sa pogledom koji je teško pobediti.
Gosti u hotelu su većinski bili Kinezi, koji su izuzetno glasni pa je to malo pokvarilo celokupan utisak.
O BALINEŽANSKOJ KULTURI
Balinežani su bez konkurencije najprijatniji ljudi sa kojima sam imala kontakt. Uvek su nasmejani i blagonakloni. Nema galame, ružnih reči ili nervoze.
Dominantna religija u Indoneziji je Islam, dok je na Baliju hinduizam. Veruju u karmu i reinkarnaciju. I kod nas je većina ljudi religiozna, ali opet postoji doza sumnje u raj ili neke druge stvari o kojima smo čitali u Bibliji. Oni su sto postotono ubeđeni u sve o čemu hinudizam govori. Kada sam pitala našeg vozača šta misli o reinkarnaciji, iz topa mi je odgovorio da ne misli nego da zna da to postoji. Rekao mi je da je on reinkarnacija njegovog dede. Zamolila sam ga da mi objasni zašto je toliko siguran, a on mi je rekao da on ima mladež na istom mestu na kome je i njegov pokojni deda koga nije upoznao imao. Rekao je to sa takvom sigurnošću kao kada bismo mi nekome objasnili zašto je Zemlja okrugla.
Bitna stvar u Balinežanskoj kulturi su obredi, nešto na šta Balinežani troše najviše novca. Prave obrede u čast Bogova, životinja koje jedu, životinja uopšte, predmeta od metala, kada se dete rodi, kada napuni 3 meseca i tako u nedogled. Za vreme obreda plešu, sviraju, mole se, prinose darove.
Poseban praznik je dan tišine u martu (Nyepi day), kada su 24 časa u kućama, odmaraju, meditiraju, ne pale svetla… Po Balinežanskom lunarnom kalendaru (Saka) ovo je početak nove godine kada se duhovno čiste i spremaju za novi početak. Ovaj dan se smatra državnim praznikom u celoj Indoneziji, a na Baliju je tada čak i aerodrom zatvoren.
Ispred hramova, kuća, prodavnica, na ulici, ma svuda ćete videti male kutijice napravljene od listova palmi ili banana sa rižom, cvećem, duvanom, novcem… Ručno se prave i nekada na vrhu imaju i mirišljave samosagorevajuće štapiće. U pitanju su darovi (offerings) kojima se zahvaljuju Bogovima i prizivaju mir i blagostanje.
Na Baliju postoji samo oko desetak imena. Da, dobro ste pročitali. Imena dobijaju po redu kojim su rođeni. Prvo dete je Putu (I-Putu muško, Ni-Putu žensko), Vajan ili Gede, drugo Made ili Kadek, treće Njoman ili Koman, dok je četvrto Ketut. Ako imaju petoro ili više dece, sledećem daju ime Malo prvo dete (na primer Mali Gede), Malo drugo dete...Nekada dodaju i Balik, što znači vraćanje. Prezime nemaju. Roditelji deci pored imena dodaju neki pridev (lep, zgodan, pametan...) pa se tako razlikuju. Moguće je i promeniti to drugo ime, pa je naš vozač za sebe izabrao Edi, kaže da mu zvuči američki. Prvo mu nisam verovala kada nam je ispričao, pa sam tražila lične karte njega i njegove žene.
Posle, da bismo utvrdile istinitost ove priče, svakoga smo pitale za ime i pogađale koje je dete po redu.
Ovde se izrazito ceni bela boja kože, svi bi želeli da budu belji, pa sam se malo šalila sa Edijem i u photoshop-u ga skroz izbelila što ga je učinilo veoma srećnim.
Glavni savet u vezi ovog putovanja bi bio da se naoružate strpljenjem, ali i osmehom, da biste mogli da uzvratite ono što ćete svakodnevno dobijati.
SMEŠTAJ
Seminjak: Bali Yarra Villas-https://www.booking.com/hotel/id/bali-yarravillas
Cena noćenja u apartmanu za dvoje-45$ (4 noći)
Ubud: Pondok Kutuh Guest House-https://www.booking.com/hotel/id/pondok-kutuh-guest-houses.en-gb.html
Cena noćenja u sobi za dvoje-30$ (3 noći)
Džimbaran: Ayana resort and spa-https://www.ayana.com/bali/ayana-resort-and-spa
Cena noćenja u sobi za dvoje-200$ (1 noć)
Bali ima odlične ponude za smeštaj na Airbnb-u, pogotovo kada je u pitanju više ljudi, luksuzne vile sa privatnim osobljem se mogu naći po jako prihvatljivim cenama. Ako još nemate nalog na Airbnb-u, preko sledećeg linka ga možete napraviti i dobiti popust od 50$ na prvu rezervaciju https://www.airbnb.co.uk/c/jovanak487?currency=USD
VOZAČ
Vozača Putu Edija od srca preporučujem jer je mlad, zabavan, pun znanja i dobro govori engleski. Predložiće vam plan obilaska, ali je vrlo fleksibilan i udovoljiće svim vašim željama. Možete ga kontaktirati putem Instagrama (cawiwa_bali_tour) ili Whats App-a (+6283114541350).
Ako imate bilo kakva pitanja možete mi se javiti na mail jovanakvrzic7@gmail.com ili putem društvenih mreža Facebook ili Instagram.
